Svet umetnosti Dejana Bogojevića jeste samo jedan od mogućih svetova. Njegovi objekti razlikuju se od sveg drugog što postoji, pa je neuporedivost bitno određenje onog umetničkog u umetnosti. Svi momenti sveta umetnosti Dejana Bogojevića jesu tragovi ostali za stvaranjem niza umetnika čija se delatnost u svim istorijskim epohama dvostruko pokazuje: kao oblikovanje drugog i kao samooblikovanje. Za umetnost ostaje karakteristično da svako delo sveta umetnosti tvori svoj svet koji može biti nezavisan od svetova drugih dela, pa je moguće da se koncentrisanjem na stvar umetnosti isključi okolni svet.

Likovno izražavanje je samo jedan od načina na koji ljudi razumeju i oblikuju stvarnost. Slike Dejana Bogojevića su jaka spona i poprište između dve vrste doživljaja, između stvarnog, postojećeg sveta i naše beskrajne slutnje kosmičkog pružanja. Njegov slikarski odraz vođen intuicijom a ne razmišljanjem, tako sličan mnogim umetnicima Dade a opet različit i jedinstven, govori o njegovom širokom obrazovanju iz istorije umetnosti, pre svega avangarde, a opet govori i o jakoj ličnosti koja ne dopušta velike uticaje već sama istražuje i pronalazi svoj likovni izraz. Njegova dela izgledaju kao da su stvarana u emotivnom naletu pod dejstvom diktata podsvesti.

Gordana Dedić u svom delu "Psihoanaliza i umetnost" kaže da je prema ranijim psihoanalitičkim idejama svako umetničko delo povezano sa podsvešću stvaraoca. Kroz umetnost se podsvesne želje i fantazije probijaju u spoljašnji svet. Stvaranje umetničkog dela je produkt unutrašnjeg konflikta koji je izražen putem slika i simbola, koje je ego obradio sublimacijom. U slikarstvu Dejana Bogojevića vidimo slike dramatičnih pokreta i energetskih kompozicija sa širokim potezima boje.

Marija Đurić, istoričarka umetnosti

Kada je u pitanju Bogojevićevo slikarstvo, ono nam se otkriva postupno i postepeno, kroz različite zone bojenih polja, od kojih svaka ima sopstvenu funkciju da kroz grupisanje određenih amorfnih oblika i znakova omogući atmosferu začudnosti i da njihovim rasporedom i kodiranjem delimično ukaže na poreklo složenog likovnog jezika koji u svom radu umetnik razvija.

Odbacivanje tradicionalnih principa stvaranja u korist pomicanja umetničkog iskustva ka eksperimentu, jedna je od osnovnih karakteristika umetnosti nove linije. Likovne partiture Dejana Bogojevića pred nama se otvaraju poput znakova koji imaju za cilj predstavljanje izvanznakovnih fenomena, bilo da je njihovo poreklo svesno ili podsvesno.

Ovde znakovi ostaju u informacijskom smislu još uvek nedogovoreni, niti je za njihovo čitanje potrebno određeno znanje. Oni su na granici saznatljivog i nesaznatljivog, još uvek neprevodivi i tek naslutljivih obrisa značenja. Operišući različitim nivoima svesnog i podsvesnog, on gradi sopstvene aluzivne znake koje obrađuje kao konkretnu građu. U alternativnim ishodima, oni posmatraču znače ono na šta liče, te njegov značenjski potencijal prepoznajemo bliskim tek kada mu pripišemo osećanje koje u nama izaziva.

Aleksandra Tanić, istoričarka umetnosti