Te kopije iz najznačajnijih i najvećih srpskih svetinja u Galeriji fresaka u Beogradu i kućnoj galeriji Časlava Colića u Jalbotini, posle raspada Socijalstičke Federativne Republike Jugoslavije, proterivanja srpskog življa sa njegovih etničkih teritorija i naslinog otimanja Kosova i Metohije, rušenja i paljenja srpskih svetinja, postaju originali i jedini svedoci o životu Srba kao naroda pravoslavne vere na prostorima na kojima su nastale.

Vraćajući se pre dvadeset dve godine iz Beograda u zavičaj, Časlav je sa sobom doselio i kopije svih fresaka koje je kopirao za potrebe Galerije fresaka. Posle radnog vremena on je u stanu ili privremenom smeštaju na terenu, radio još jednu kopiju da bi ih sačuvao, jer je naslućivao šta će se desiti.

Časlav Colić: Uvideo sam u kom pravcu nam kroje sudbinu. Znao sam da veliki i moćni sa Zapada hoće da nas zbrišu sa zemlje i izbrišu iz istorije, naročito iz srednjeg veka kada smo bili od mnogih veći i značajniji. Da će nam otimati ono najvrednije, a potom pisati novu istoriju bez nas tadašnjih. Zbog toga sam hteo da i ih sačuvam, jer svaki otimač odlazi tamo gde je ono što hoće da otme. Ove kopije će tada imati ne samo umetničku nego i dokumentarnu vrednost i vrednost originala.

Art magazin: Trenutno Časlav Colić radi najlepšu, dečansku fresku, loze Nemanjića. Dobio je fotografiju od Galerije fresaka i slika Nemanjiće u originalnoj veličini. Počeo je odozgo, od anđela i svetaca i već je trećinu, sa carom Dušanom uradio. Još niste "udomili" postojeće likovno i duhovno blago koje sija ne samo sa zidova svih soba vaše kuće, nego i na zidovima ulaza i hodnika, a slikate dinastiju Nemanjića. Kome ćete pokloniti Nemanjiće: nekoj od crkava Malog Jerusalima - Pirota - (vladika Nikolaj) ili gradu? A pominjali ste i zgradu Narodne skupštine Srbije?

Časlav Colić: Nju bi voleo da poklonim ustanovi ili instituciji koja će je učiniti dostupnom mnogima. Da vide, da se sete ko smo i kakvi smo bili, kakvu moćnu dinastiju i sjajne vladare smo imali. Ova freska bi trebalo da bude učilo za decu ali i podsetnik za odrasle, posustale u nadi i veri. Da se podsete ko smo bili od 12 do 14. veka. Naša crkvena umetnost je bila renesansa pre zapadne renesanse. Voleo bih da i ona ostane u Pirotu. Dobro bi bilo i da Nemanjići budu na ulazu u skupštinsku zgradu ili na zidu same skupštinske sale da ih gledaju poslanici i vide kakve je vladare Srbija nekada imala, a oni podsete naše poslanike kako se brine o državi i kako se ona brani.

Art magazin: Zbog ljubavi prema crtanju isterani ste iz srednje Ekonomske škole u Pirotu, ali ste zahvaljujući daru sa 17 godina upisali slikarstvo na Likovnoj akademiji u Beogradu i u roku završili. Vaš dar je pobedio nesuđenog knjigovođu ili ekonomistu?

Časlav Colić: Nisam voleo da učim ali sam upisao srednju školu, da bih kao mladić otišao u grad i bar pola dana se spasio od teškog rada na selu. Znanje me nije interesovalo, stalno sam crtao nešto: kuće, drveče, životinje, ljude... Sve što vidim ili izazove moju pažnju. Tako sam u vreme velikog odmora u školi nacrtao karikaturu nastavnika srpskog na tabli. Imao je malo kriv nos, a za nesreću, ili moju sreću, uđe u učionicu pre početka časa i vidi svoju karikaturu. Zbog toga sam dobio jedinicu iz vladanja i mene isteraju iz škole.

Srećom, tetka koja je živela u Beogradu, pokupi me sa sobom i upiše me u Centar za likovno obrazovanje "Šumatovačka" gde se vršila priprema talenata zas upis na Likovnu akademiju. Godinu dana pohađao sam kurs crtanja i slikanja. Završio sam kurs i kao najbolji među polaznicima dobio sam nagradu. Zbog nagrade, sa osnovnom školom i bez prijemnog ispita, mene prime na Akademiju. Na vreme sam završio slikarstvo, a potom je usledilo zaposlenje.

Art magazin: Vaš talenat se svojom energijom izborio za sebe. "Spasio" vas škole koja vas nije interesovala, ali vi ste svoj talenat i stečeno znanje na Likovnoj akademiji podredili kanonizovanom crkvenom slikarstvu i to izradi kopija već nastalih fresaka. Zašto ste se odrekli originalnog slikarstva?

Časlav Colić: Tokom školovanja shvatio sam da se savremeno slikarstvo ne zasniva na tradicionalnom realizmu i mom shvatanju umetnosti. Shvatio sam da ne živim u 16. veku i da nemam šta da tražim u savremenim likovnim pravcima i eksperimentima. Ja nemam tu maštu da nekakvim flekama ili razlivanjem boja slikam. Moja mašta vodi ruku da naslika nešto što sliči nečemu što postoji ili može da postoji.

Počeo sam da razmišljam šta bi bilo najbolje za mene, čime bih mogao da se bavim da bih bio zadovoljan. A onda se desilo da je tokom studija Likovna akademija organizovala ekskurziju po Kosmetu. Obilazili smo srednjevekovne svetinje, upoznavali se sa vizantijskim crkvenim slikarstvom. Pri povratku, u Sopoćanima sam video jednu gospođu i gospodina koji slikaju na zidu Uspenije presvete Bogorodice. Bila je to čuvena Zdenka Živković, kopista, sa suprugom Branom, restauratorm. Oni su vodili ekipe kopista i restauratora, obnavljali oštećene freske, a potom pravili njihove kopije. Tada sam odlučio: i ja ću to raditi!

Kasnije sam se javio na Zdenkin konkurs za kopistu u Galeriji fresaka. Primljen sam i tako je počelo moje bavljenje ovim poslom koji je težak, izazovan i odgovoran. Pored likovnog dara i zanatskog umeća zahteva i dodatnu posvećenost na otkrivanju rukopisa živopisca i fizičku spremnost da na skelama provede mesece i mesece i u različitim položajima tela, oslikava zidove, plafon, kupolu crkve.

Art magazin: Kada ste imali prvi susret sa crkvom, freskama i ikonama? Koliko je susret sa samim prostorom, oslikanim zidovima, sveštenikom i vernicima uticao na vas?

Časlav Colić: Sve se to nekako povezalo. Baba me je kao dete vodila u crkvu i ja sam gledao crkve i ikone. Noću sam sanjao svece. Potpuno iste kakve sam ih video u crkvi. Kao student bio sam opčinjen lepotom naših srednjovekevnih fresaka na Kosovu i Metohiji, a naročito u Sopoćanima, Studenici i Mileševi. Freske iz Studenice, Mileševe i Sopoćana se nigde ne ponavljaju. One su jedinstvene ne samo na našem prostoru, nego u svetu. One su preteča renesanse. Zbog njih sam zavoleo fresko-slikarstvo i nikada nisam zažalio što se nisam bavio sopstvenim stvaralaštvom. Bilo je povremenih izleta u portrete i akvarele, ali to je bio samo predah ili iz prijateljskih pobuda, jer sam hteo nekome da poklonim portret.

Art magazin: Posebno ističete crkveno slikarstvo od 12. do 14. veka?

Časlav Colić: Naše freske iz tog perioda su jedinstvena remek-dela u svetu. Mileševski Beli anđeo je jedinstven po svojoj lepoti. Mislim da je Da Vinčijeva Mona Liza sa zagonetnim osmehom nastala iz njegovog jedinstvenog pogleda koji simboliše vaskresenje Hristovo. Često pomislim da je naš Beli anđeo nastao u Francuskoj, on bi bio tamo gde je Mona Liza. Pomislim često i da je Mikelanđelo video sopoćanske freske, jer se fgure naših svetaca pojavljuju u njegovim skulpturama. Renesansa je počela u 14. i 15. veku, a mi smo imali renesansu dvesta godina pre Evrope.

Art magazin: Naši vladari ktitori, znali su odaberu freskopisce i ikonopisce?

Časlav Colić: Studeničko raspeće s dimenzijama 4 puta 5 metara najveće je na svetu. sopoćansko Uspenije i Bogorodica su remek-dela crkvenog slikarstva. Ona su u svim istorijama umetnosti u svetu. Sveti Sava je kao vrlo obrazovan plemić dovodio najškolovanije i najbolje majstore u Srbiju, a pretpostavljam da je naslikao Hrista Pantrokratora, a možda i celu studeničku kupolu. Potpis u prstenu kupole je oštećen, ali se pretpostavlja da je on oslikao, a možda i celu Studenicu, jer su freske u njoj jedinstvene. Takvog oslikavanja nije bilo ni pre, ni posle. Najviše živopisaca od 12. do 14. veka dolaziilo je iz crkve Sveta Katarina na Sinaju, tadašnjeg glavnog duhovnog žarišta. Dolazili su zahvaljujući Svetom Savi i on je učinio prekretnicu u našem freskopisu. Nije žalio novac za materijal za slikanje ni za gradnju velelepnih hramova.

Art magazin: Kao osvedočeni zavičajac, vatili ste u svoj zavičaj s vrednim darom za vernike i narod pirotskog kraja. Desetak kopija već krasi zidove trpezarije manastira Presveta Bogorodica u pirotskom selu Sukovu. U priprati manastira oslikali ste i Uspenije prevete Bogorodice. Hoćete li i ostale kopije pokloniti manastiru ili ćete deo darivati gradu?

Časlav Colić: Kada sam se zaposlio, znao sam da ću se posle trideset godina vratiti u moju Jalbotinu, jer drugačiji život nisam mogao da zamislim. Na tom kamenu gde sam odrastao, gde sam žmureći mogao da hodam putevima, želeo sam da završim svoj život. Znao sam da ni na jednom drugom mestu na zemlji ne bih voleo da živim osim tamo gde sam se rodio, gde sam zavoleo život i gde sam osetio svu radost i lepotu življenja. Kada sam kao dete čuvao stoku, ja sam uživao u planini i njenoj lepoti. Zato sam posle teškog rada na skelama u crkvi, odlazeći u smeštaj nastavljao rad, praveći još jednu kopiju freske na kojoj sam radio. Tada za sebe, odnosno svoj narod. I sve to što sam uradio, voleo bih da ostane mom narodu, da poklonim mom Pirotu.

Art magazin: Šta kažu oni koji donose odluke o kulturi i kulturnoj istorija grada? Pirot bi sa svojom galerijom fresaka postao prestonica kulturnog i verskog turizma, a sa likovnim blagom koje ste vi doneli, fondom i legatima Galerije "Čedomir Krstić" i umetničkim blagom nekadašnje fabrike odeće "Prvi maj" - grad sa još jednim muzejom, muzejom likovne umetnosti, pored arheološkog i etnološkog Muzeja Ponišavlja?

Časlav Colić: Gradonačelnik je dolazio kod mene da bi za gradsku slavu naručio Uspenije presvete Bogorodice i ja sam na zidu skuopštinske sale naslikao Uspenije. To je bio moj prvi poklon gradu. Tom prilikom sam napomenuo da bih gradu poklonio sve kopije fresaka, ali da budu u adekvatnom prostoru, dostupne ljubiteljima ove vrste umetnosti i vernicima i zaštićene. Odgovor još nisam dobio. A kada sam se pre dvadeset i tri godine vratio ovamo hteo sam da osnujem besplatnu školu živopisa za mlade talente ukoliko mi grad obezbedi prostor za rad, kao što sam u Galeriji fresaka hteo da obučavam mlade školovane umetnike kopijskom zanatu. Nažalost, u Beogradu nije bilo zainterovanih da uče ovaj ne baš lak zanat, a u Pirotu sam dobio odgovor da grad nema prostora za to. Razgovarao sam sa prethodnim igumanom manastira u Sukovu da se u kompleksu manastira izgradi adekvatni prostor za kopije i da ostanu manastiru, on je bio zainteresovan. Ubrzo je otišao u drugi manastir, došlu su drugi ljudi i oni planiraju da grade objekat za prodaju mlečnih proizvoda, a da u delu tog prostora budu i kopije. "To je neadekvatan prostor, rekao sam, "jer u svakoj crkvi je naslikana freska Isterivanje trgovaca iz hrama".

Art magazin: Svoju vernost zavičaju i posvećeničku vernost fresko-slikarstvu potvrđujete stalnim poklonima ikona i fresaka hramovima na tertoriji gornjeg Ponišavlja, naročito za njihove slave?

Časlav Colić: Odlazim sa surprugom na slave crkava i manastira u našem kraju i skoro svakoj crkvi sam poklonio stajaću figuru sveca čije ime nosi. Crkvi u Sukovu sam za Malu Gospojinu poklonio Uspenije u originalnoj veličini: 6,5 metara puta 4,5 metara. Crkvi u Srećkovcu - Svetog Iliju, stajaću figuru, crkvi Jovan Krstitelj u Odorovcima - Svetog Jovana, crkvi u Rakovici kod Belog Polja - Svetog Pavla, sopotskoj crkvi - Svetog Jeremiju... Bolnici u Pirotu sam darovao Belog anđela i pripremam nove poklone za crkve, ustanove, prijatelje. Volim da poklanjam i kada mi naruče slavskog patrona, ja najčešće poklonim ikonu.

Art magazin: Od koga ste učili ili nasledili takvu velikodušnost koja nije baš tipična za ljude današnjeg vremena, a ni našeg podneblja?

Časlav Colić: To sam naučio od mog dede Dragoljuba koji je bio narodni čovek. Naša kapija je uvek bila širom otvorena. U jednoj sobi je postojao jedan ogroman krevet u kome su mogla da spavaju tri, pa i četiri čoveka, ako se zadese za noćenje. Kod nas su dolazili putnici namernici, da predahnu, okrepe se, mnogi i prespavaju. Ali su bili ugošćeni i žandari, vojnici, trgovci. Moja baba čim bi videla da neko ulaze na kapiju, ona odlazi u kuhinju i počne da suče banicu.

Od njih sam to naučio i ja i moja supruga Svetlana je ista, iako je Prizrenka. I Prizrence kao i Piroćance ne hvale kao velikodušne. Ove godine je svo voće rodilo i ja sam pozivao prijatelje da dođu i naberu jabuke, šljive, kruške ili im odnosio kada odem ѕa Pirot. Zašto da propadne, a možda su željni... Od dede i babe sam naučio i optimizam, nasledio radovanje životu. Volim život i zadovoljan sam onim što imam, naročito zdravljem.

Art magazin: I na pragu devete decenije, po celi dan ne stajete. Od jutra do večeri ste sa svojim ljubimcima ili u vinagrudu, bašti ili na livadi. Da srce ostane zdravo, kosite ručno, sami obezbeđujete sebi ogrev, vozite traktor, džipom odlazite u grad. Kod vas su i mačke i psi srećni, koze i jarići, kokoške i pevci. Vole vas i ne napuštaju vas. Verni pratioci su vam i u dvorištu i van dvorišta?

Časlav Colić: Ja se divim životinjama koliko je njihov život bogat i u skladu sa prirodom. Ponešto i učim od njih. Legnem kad padne mrak, ustajem kad me petao Beli probudi. Svakog jutra kao budilnik dolazi ispod prozora i peva. A vole i da ih slikam. Često poziraju pred mojim fotaparatom. Životinje osete ko ih voli i umeju da pokažu i veću zahvalnost od ljudi.

Ja sam celi dan na nogama i za mene uvek ima posla i svakome kažem da radi, ako hoće da bude zdrav. Srce traži opterećenje da bi bilo zdravo. Otac me je učio da budem praktičan, da se vidi rad i ono što sam uradio. Nisam voleo školu, da nisam upisao Akademiju, ne bih se školovao.