MP_art café galerija, Novi Sad. Novembar - decembar 2007.Izložbu sam koncipirao na primljenoj poruci sa jedne i sročenom likovnom odgovoru sa druge strane. Serijom crteža Pismo I, II, III... i video radova, prikazujem imaginarni prostor u neprekidnoj transformacij. Muzika određuje kulturne okvire, daje pokretnoj slici vremensku odrednicu i pretvara ih u prolazne tačke-orjentire... Izložbu čini: Tri video rada (po 3 minuta), tekstovi - citati Jevgenija Zamjatina i niz crno belih - dvoslojnih crteža, ciklus "Pismo".
Jevgenij Zamjatin 1920. godine piše knjigu MI, u kojoj duboko ironiše sa sistemom kontrolisanog društva, razigrano bez zlobe i mržnje pogađa sve apsurdne tačke komunističko - sovjetskog sistema. Revolucionarni vrtlog ruši sve pred sobom, stremi naprednoj budućnosti i prikazuje se u obliku veličanstvenog poretka, novog – uzvišenog sistema koji doseže kosmos. Jedan od retih uzvodnih plivača u matici revolucije, Jevgenij Zamjatin koristi humor u odbranu zdravog razuma. Njegov snažni eho dolazi do nas, postaje jasno primenljiv na savremeni život. Kao da se ništa nije promenilo, krug se zatvorio i mi postajemo deo iste tačke o kojoj pisac piše. Na jedan drugi način, bez ideološkog rama i pod nekim drugim imenom, prepoznajemo se u Zamjatinovom ogledalu, bezlični i apersonalni, prekriveni kulturom visoke produktivnosti i masmediskih zvezda.
“Opet nije ono. Opet sa vama, moj nepoznati čitaoče, ja govorim kao da ste vi... Recimo, stari moj drug, R-13, pesnik, crnačkih usana,- ma njega svi poznaju. A međutim, vi ste – na Mesecu, na Veneri, na Marsu, na Merkuru – ko bi vas znao, gde ste i ko ste.”
Izložbu sam koncipirao na primljenoj poruci sa jedne i sročenom likovnom odgovoru sa druge strane. Serijom crteža Pismo I, II, III... i video radova, prikazujem imaginarni prostor u neprekidnoj transformacij. Muzika (Hendriksa, Aboriđina i Bibera) odredjuje kulturne okvire, daje pokretnoj slici vremensku odrednicu i pretvara ih u prolazne tačke-orjentire... Izložbom pišem svoje pismo i adresiram ga – na ruke pošiljaocu, u vreme i prostor nastanka Ruskog konstruktivizma sa kojim se on poigrava.
Citati iz knjige MI Jevgenija Zamjatina koje ću koristiti na izložbi
"Za iracionalne formule, za moje V-1, mi ne znamo odgovarajuća tela, mi ih nikada nismo videli.... Ali u tome baš i jeste užas što ta tela-nevidljiva-postoje, što obavezno neminovno moraju postojati: zato što u matematici, kao na ekranu, promiču ispred nas njihove ćudljive, bodljikave, senke-iracionalne formule; a matematika i smrt – nikad ne greše. Iako ta tela ne vidimo u našem svetu, na površini, za njih postoji-neizbežno mora da postoji-čitav ogroman svet onamo, iza površine..."
"Govore da postoji cveće koje se rascvetava samo jednom u sto godina. Zašto da ne bude i takvo cveće koje cveta jednom u hiljadu-u deset hiljada godina. Možda o tome do danas nismo znali samo zato što nam je baš sad naišlo to jednom u hiljadu godina. I sad, blažen i pijan, spuštam se niz stepenište ka dežurnoj i brzo, na moje oči, svuda unaokolo nečujno prskaju hiljadugodišnji pupoljci, i rascvetavaju se fotelje, cipele, zlatne pločice,sijalice, nečije tamne dlakave oči, gravirani stubovi ograde, ispuštena na stepenik maramica, stoči dežurne, nad stočićem-nežno-mrki, pegavi obrazi Ju. Sve je neobično, novo, nežno, ružičasto, vlažno."
"Evo šta: zamislite-kvadrat živ, divan kvadrat. I on treba da ispriča o sebi, o svom životu. Svatite-kvadratu bi najmanje palo na pamet da priča kako su mu sva četiri ugla ravna: on to prosto ne vidi-toliko je to za njega obično, svakodnevno. Eto, čitavo vreme u tom kvadratnom položaju. Eto, na primer, ružičasti taloni i sve što je u vezi sa njima: za mene je to-jednakost četiri ugla, ali za vas je to, možda, malo složenije nego Njutnov binom."
"Čudnovato: zar se nikakvo sredstvo ne može izmsliti da se izleči ova bolest snevanja, ili da se učini razumnom-možda čak i korisnom."
"Mislio sam: kako se i moglo desiti da drevnim ljudima nije padala u oči sva apsurdnost njihove književnosti i poezije? Ogromna veličanstvena snaga umetničke reči – traćila se potpuno uzaludno Prosto smešno: svako je pisao šta mu pada na pamet. To je isto tako smešno i apsurdno kao i činjenica što je more kod drevnih ljudi puna 24 časa tupo udaralo o obalu, milioni kilogramometara sadržanih u talasima – odlazili su samo na zagrevanje osećanja kod zaljubljenih. Mi smo iz zaljubljenog šapata talasa – dobili elektriku, od zverke koja štrca besnu penu – napravili smo domaću životinju; i isto tako smo ukrotili i osedlali – nekada divlju – stihiju poezije. Sad poezija – nije više bezočni slavujev zvižduk: poezija je – državna služba, poezija je – korist."
"Naši pesnici više ne lebde u sedmom nebu: oni su se spustili na zemlju; oni sa nama u korak idu uz zvuke strogog mehaničkog marša Fabrike muzičkih instrumenata; njihova je lira – jutarnje šuštanje električnih četkica za zube i stravični tresak varnica u Mašini Dobrotvora, i veličanstveni eho himne Jedinstvenoj Državi, i intimno odzvanjanje kristalno – blistavog noćnog suda, i uzbudljiva lupnjava roletni koje padaju, i veseli glasovi najnovije kuvarske knjige, i jedva čujni šapat uličnih membrana. Naši su bogovi ovde, dole, sa nama – u Birou, u kuhinji, u radionici, i klozetu; bogovi su postali kao mi: ergo – mi smo postali kao bogovi. I mi ćemo, moji neznani planetarni čitaoci, doći k vama da bismo vaš život učinili božanstveno razumnim i tačnim, kao što je naš..."
"Kako to: nemate zašto? Kakav je to čudan način – da me smatraju samo nečijom senkom. A možda ste baš vi – moje senke. Zar vas ja nisam naselio po ovim stranicama – još do nedavno samo četrvrtastim belim pustinjama. Zar bi vas bez mene videli svi oni koje cu povesti sobom po uskim stazicama redova?"
Saša Pančić je završio postdiplomske studije crteža na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Dragana Lubarde. 1989. diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. U statusu Samostalnog umetnika. Član je ULUS-a. i Academie Europeenne des ARTS a.s.b.l. (Section Grand-Duche de Luxembourg).
Citati iz knjige MI Jevgenija Zamjatina koje ću koristiti na izložbi
"Za iracionalne formule, za moje V-1, mi ne znamo odgovarajuća tela, mi ih nikada nismo videli.... Ali u tome baš i jeste užas što ta tela-nevidljiva-postoje, što obavezno neminovno moraju postojati: zato što u matematici, kao na ekranu, promiču ispred nas njihove ćudljive, bodljikave, senke-iracionalne formule; a matematika i smrt – nikad ne greše. Iako ta tela ne vidimo u našem svetu, na površini, za njih postoji-neizbežno mora da postoji-čitav ogroman svet onamo, iza površine..."
"Govore da postoji cveće koje se rascvetava samo jednom u sto godina. Zašto da ne bude i takvo cveće koje cveta jednom u hiljadu-u deset hiljada godina. Možda o tome do danas nismo znali samo zato što nam je baš sad naišlo to jednom u hiljadu godina. I sad, blažen i pijan, spuštam se niz stepenište ka dežurnoj i brzo, na moje oči, svuda unaokolo nečujno prskaju hiljadugodišnji pupoljci, i rascvetavaju se fotelje, cipele, zlatne pločice,sijalice, nečije tamne dlakave oči, gravirani stubovi ograde, ispuštena na stepenik maramica, stoči dežurne, nad stočićem-nežno-mrki, pegavi obrazi Ju. Sve je neobično, novo, nežno, ružičasto, vlažno."
"Evo šta: zamislite-kvadrat živ, divan kvadrat. I on treba da ispriča o sebi, o svom životu. Svatite-kvadratu bi najmanje palo na pamet da priča kako su mu sva četiri ugla ravna: on to prosto ne vidi-toliko je to za njega obično, svakodnevno. Eto, čitavo vreme u tom kvadratnom položaju. Eto, na primer, ružičasti taloni i sve što je u vezi sa njima: za mene je to-jednakost četiri ugla, ali za vas je to, možda, malo složenije nego Njutnov binom."
"Čudnovato: zar se nikakvo sredstvo ne može izmsliti da se izleči ova bolest snevanja, ili da se učini razumnom-možda čak i korisnom."
"Mislio sam: kako se i moglo desiti da drevnim ljudima nije padala u oči sva apsurdnost njihove književnosti i poezije? Ogromna veličanstvena snaga umetničke reči – traćila se potpuno uzaludno Prosto smešno: svako je pisao šta mu pada na pamet. To je isto tako smešno i apsurdno kao i činjenica što je more kod drevnih ljudi puna 24 časa tupo udaralo o obalu, milioni kilogramometara sadržanih u talasima – odlazili su samo na zagrevanje osećanja kod zaljubljenih. Mi smo iz zaljubljenog šapata talasa – dobili elektriku, od zverke koja štrca besnu penu – napravili smo domaću životinju; i isto tako smo ukrotili i osedlali – nekada divlju – stihiju poezije. Sad poezija – nije više bezočni slavujev zvižduk: poezija je – državna služba, poezija je – korist."
"Naši pesnici više ne lebde u sedmom nebu: oni su se spustili na zemlju; oni sa nama u korak idu uz zvuke strogog mehaničkog marša Fabrike muzičkih instrumenata; njihova je lira – jutarnje šuštanje električnih četkica za zube i stravični tresak varnica u Mašini Dobrotvora, i veličanstveni eho himne Jedinstvenoj Državi, i intimno odzvanjanje kristalno – blistavog noćnog suda, i uzbudljiva lupnjava roletni koje padaju, i veseli glasovi najnovije kuvarske knjige, i jedva čujni šapat uličnih membrana. Naši su bogovi ovde, dole, sa nama – u Birou, u kuhinji, u radionici, i klozetu; bogovi su postali kao mi: ergo – mi smo postali kao bogovi. I mi ćemo, moji neznani planetarni čitaoci, doći k vama da bismo vaš život učinili božanstveno razumnim i tačnim, kao što je naš..."
"Kako to: nemate zašto? Kakav je to čudan način – da me smatraju samo nečijom senkom. A možda ste baš vi – moje senke. Zar vas ja nisam naselio po ovim stranicama – još do nedavno samo četrvrtastim belim pustinjama. Zar bi vas bez mene videli svi oni koje cu povesti sobom po uskim stazicama redova?"
Saša Pančić je završio postdiplomske studije crteža na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Dragana Lubarde. 1989. diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. U statusu Samostalnog umetnika. Član je ULUS-a. i Academie Europeenne des ARTS a.s.b.l. (Section Grand-Duche de Luxembourg).