Pojedine slike sa druge samostalne izložbe Vesne Knežević u Galeriji Doma omladine Beograda, održane početkom leta 1985. godine, (mnogi ovu izložbu označavaju kao prvu, budući da je formalno prva samostalna, održana 1982. godine u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti, bila kamerna izložba crteža) svedoče o, na poetskom polju, još nedovršenom dvoboju Erosa i Tanatosa. Tom prilikom ona je izložila seriju mahom monumentalnih slika rađenih kombinovanom tehnikom - uljem, akrilom, fluoroscentnim gvaševima na atlas svili i brokatu, u duhu tada aktuelne "nove slike", novog ekspresionizma, sa primesama njujorškog grafiti slikarstva.

Ekspresivna kompozicija, svojevrsni diptih velikih dimenzija, "Ptica i žena" podstaknuta Hičkokovim filmovima, sadržala je prizor nage žene u kadi na umoru, nad kojom se nadvio zmaj/ptica koji joj je naneo smrtonosne rane. Na slici, takođe monumentalnom diptihu "Kad momci ratuju", nadahnutom Kurosavinim filmovima,  centralna muška figura sa čupavom bradom, besnim licem i isukanim mačem, upravo odgovara ranim mitološkim predstavama Tanatosa, boga smrti u grčkoj mitologiji. S druge strane, na istoj izložbi, prvi put su predstavljeni, takođe monumentalni - poljupci. I upravo je tu posejano seme slikarkinog snažnog, razgranatog, živototvornog stvaralačkog stabla. Pobedio je Eros. Tanatos nikada više nije imao pristup njenim platnima. Između misticizma i optimizma, oba svojstvena duhu osamdesetih godina 20. veka, Vesna se temeljno i trajno opedeljuje za optimizam. Žestinom ekspresije svojstvene rokenrolu ona osvaja prostor u kome hrabro i neposredno, bez uvijanja, preterivanja i zaslađivanja, govori o ljudskim emocijama.

Sigurno i snažno, bez mnogo lutanja, Vesna Knežević je trasirala svoj životni i umetnički kredo. U njegovo središte postavlja – poljubac, odnosno, traganje za tajnom  trenutka dodira dva ljudska bića. Na sličan način kao što je je to uradio Rejmon Keno u svojim kultnim „Stilskim vežbama“, knjizi objavljenoj 1947. godine, gde je jedna ista, sasvim banalna priča, ispričana na 99 načina, slikarka motiv poljupca već gotovo četiri decenije varira ad infinitum.

Poljubac prijateljski, ljubavnički, izdajnički, strasan, mafijaški, ritualni, roditeljski, formalni, kakav god, ona koloristički zavodljivo, snažnom, brzom i sigurnom gestualnošću, svodi na znak, na arhetipsku sliku. Na tim kompozicijama posebnu ulogu stekle su male, dragocene tehničke nesavršenosti, greške, nedovršenosti – kapljice boje, tragovi terprentina koji curi niz platno, a što čini da se oseti vreme, taj nemerljivi i neprocenjivi delić trenutka u kome se dešava dodir.

Naizgled jednostavno, pitanje dodira i bliskosti ljudskih bića, temeljno je pitanje čovekovog postojanja, podjednako aktuelno u svim epohama, a posebno u ovoj u kojoj živimo, gde su drastično zamućene granice stvarnog i virtuelnog, što provocira da se ljudske jedinke sve više udaljuju jedne od drugih. Svedoci smo kako nemogućnost naizgled sveprisutnog i jednostavnog dodira proizvodi agresiju i destrukciju. Eros se prinačuje u Tanatosa. Upravo to saznanje pojačava intenzitet značaja slikarkinog opsesivnog ponavljanja motiva poljupca, koje je poduprto njenim uverenjem da zagrljaj, dodir dva bića predstavlja najveću tajnu sveta.

Danijela Purešević