KIKINDA. U Salonu Muzeja Terra, od 6. do 27. oktobra 2023, biće predstavljene slike Emilije Radojičić (1989). Osnovne umetničke studije završava na Fakultetu Primenjenih Umetnosti u Beogradu, a master studije pri Univerzitetu Umetnosti. Kroz skorije radove, umetnica ispituje granicu između umetnosti i dizajna i nastavlja sa istraživanjem trodimenzionalnih i taktilnih aspekata crteža, tekstila i skulpture kroz različite materijale i medije.
Crne i bele, istkane slike, skulpture u mermeru. U svakoj otisak trenutka pre spajanja, dok počeci plutaju u praznini između, gde su sve mogućnosti otvorene i sve odluke, još uvek, moguće. Privlače me porozne granice, razlivenosti, još uvek čekam da zauzmem oblik. Nasred, na ivici, unutar, među sobom. Jesu li linije gde crna (ne) prelazi u belu linije dlanova? Upuštam se u čitanje, usuđujem se da tumačim.
Vidim, u stalno promenljivim oblicima, crne i bele dirke klavira. I, sve vreme, ruke u vajanju, u tkanju, u komponovanju. Ovo su slike nedodirnute jezikom, iako se u crnom vide kosti, bele kosti suglasnika, a u belom vokali, ispevani i čisti, tkivo koje diše. Obesnažen, pitomi zvuk i zajednički ritam obgrljuju ih sve. Neprestano moduliraju jedna u drugu. Kad bi svaka bila ton, svaki bi se izdvajao i kružio prostorom oko zajedničkog centra i mogao bi se držati na dlanu dok ne nestane. Uspevam da osetim sav trud i vreme uloženo da one postanu kakve jesu. Ono se množi sa vremenom koje teče dok stojim i posmatram, množi se sa vremenom oduvek.
Gledam između i sa obe strane istovremeno, iščekujem tenziju, dobijam pitanje. Kako razmaknuti linije, sprovesti svetlost? Brza i sigurna rečitost očiju nije dovoljna ovaj put. U ovo iskustvo se slivaju i tao i tra i dvostruki lanac DNK i hirurški rez kroz kamen, slojevi meke sedimentne stene i zamrznuti talas. I zvučne mase koje se sudaraju, prelivaju, pretaču iz praznog u puno, amalgami razigranosti i dubine.
Obnavljaju se pred našim očima. Pokušavam da razmaknem linije sopstvenih dlanova, jedan je postao crn, drugi beo. Stavljam dlan na dlan, na dlan, na dlan, na dlan. Slike počinju da posmatraju sebe kroz nas, prolaze posred tela i vraćaju se jedne u druge, u praharmoniju iz koje su i potekle. Ne mogu da ih zaustavim. I ja se događam u njima, shvatam da ovaj trenutak jeste i treba da ostane večan, jer će već sledeći dovesti do prožimanja, ali i nestanka obe strane istovremeno. Negde između će se tada postojati, tačno na pregibu promene. Između dva koraka, dve slike, dve izložbe. Ali suština i jeste u tome, u povratku u jedno, u prostorima među nama. A do tad, sve je još moguće, sve ponovo tek predstoji.
Jovana Simovski