NOVI SAD. Mali likovni salon Kulturnog centra Novog Sada predstavlja od 23. oktobra do 3. novembra 2023. izložbu Jovane Popović Benišek (1965, Novi Sad). Diplomirala je na smeru za slikarstvo Akademije umetnosti u Novom Sadu, a na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu stekla diplomu mastera primenjenog (monumentalnog) slikarstva.
Umetnički domašaji često su neplanirani poduhvati o kojima mislimo tek nakon što nastanu. Zahvaljujući ranijim, nerealizovanim idejama ili razmišljanjima o pojedinom likovnom povodu, umetnici se vraćaju sami sebi i u ponovnom susretu sa idejom ostvaruju cikluse koji mogu da ih iznenade. Slično se dogodilo i Jovani Popović, kada je posle dosta godina, zagledana u brojne pejzaže kolornih međuoslonaca, u fluidnom svetu imaginacije, opet pogledom ka prirodi - rešila da okrene novi slikarski list.
Ovoga puta, plodovi njene nove serije radova isečeni su iz sitnih granolikih parčadi na kojima jedva zapažamo godove nesamerljivih prečnika. Uvek upućena na polje prirodnih obličja, na poznatim platnima Jovane Popović ne postoje ljudi. Odsustvo čoveka nije nešto što bi trebalo nas iznenadi, s obzirom na ukupni (ne)odnos čoveka prema Prirodi, našem izvorištu. Odjednom, kao iz nekog nerazgovetnog francuskog filma iz šezdesetih godina XX veka, pred nama se ukazuju protagonisti usnulog, pomalo zaboravljenog, živopisnog, minijaturnog sveta.
U tom svetu rumenila, naglašenih bojenih senki i plamtećih kapaka, posmatraju nas dame zamišljenog pogleda u stranu, plesačice umornih očiju ili usnule maske neispitanih identiteta. Dok posmatramo minuciozne slikarske partije bezimenih, osetimo nepreglednost varijacija u izrazima, gestikulaciji i psihološkoj modelaciji. Zapravo, Jovana Popović naznačila je kroz svoj okular kako bi mogao da izgleda jedan mogući pregled kabaretskih dijaloga, u naročitoj atmosferi - kada je najpametnije ćutati i pogledima se voleti.
Mizanscen ovog ciklusa je višeznačan i navodi nas da ga sagledavamo dvojako. Možemo mu prići bliže i bez mikroskopa se upoznati sa ogledalnom, iskrzanom kružnicom drvene površine – prstena izvučenog iz prirodnog rasta, sasušenog ali oživljenog pigmentima ljubavi i pažnje. Lupe kojima motrimo ove radove su samo autorkina opcija realnosti koja nas približava nevidljivom delu umetničkog prostora. Prostornost
je u njima proterana, baš kao i čovek sa Jovaninih pejzaža. Žena/Čovek je smešten(a) u zavodljivoj razmeri, kadriran(a), u nizu ponavljanja anfasa i profila poput plodotvornih pupoljaka ciklične prirode u kojoj se rađamo, živimo i umiremo.
Svesne da su veličina i količina, kojima mnogi od nas streme, samo nedostižna zabluda brojeva.
Najnoviji radovi Jovane Popović govore posmatraču o svesnoj nameri da se neutrališe razmetljivost i koncentrisanim radom oslobode zatočeni likovi monumentalne snage, uprkos formatima. Igra likovne avanture odvija se na mikro panjevima naših ohumanjenih asocijacija, u unutarnjem domenu čiste kreacije – autoportretima umetnice koja ume da gleda i slika istovremeno.
Danilo Vuksanović