BEOGRAD. Galerija Radio televizije Srbije (RTS) predstavlja od 3. aprila do 5. maja 2024. slike Slavka Krunića (1974, Beograd). Slikarstvo je izučavao u klasi profesora Radomira Reljića na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, diplomirao je magistrirao u klasi profesorke Anđelke Bojović. Novi ciklus Krunićevih slika pod nazivom "Ta divna neostvarenja" obuhvata oko 40 dela koja do sada nisu viđena u javnosti.
Posebnim slikarskim rukopisom i snagom kreativnog duha Slavko Krunić izdvaja se na umetničkoj sceni ovih prostora nastavljajući tradiciju srpskih slikara fantastike. Na njegovim delima predstavljeni su ljudi sa njihovim fantastičnim životnim pričama i krupnim neobičnim očima poput nekih arhajskih, čudnovatih bića.
Galerija lica koje Krunić slika prepoznatljiva su već na prvi pogled. Ta lica kao da izlaze iz nekih već viđenih likovnih dela ili književnih romana. Svi su besprekorne kože bez belega ili ožiljaka, idealizovani poput savremenih svetaca, a ipak što ih duže gledamo, ta lica sa Krunićevih slika nam postaju poznatija, bliža, kao ljudi koje svakodnevno srećemo. Efekat začudnog na portretima, izazvan asimetrijom, na zrnastoj teksturi koju najčešće koristi daje njegovim slikama posebnu slojevitost - materijalnu, ali i onu vremensku.
Ipak, umetnik se očigledno ne oslanja mnogo na stvarnost. Krunić se igra idejama i stavlja ih u obrazac kritike odnosno satire. Dok mnogi stvaralaštvo Slavka Krunića nazivaju nadrealizmom, magičnim realizmom ili kako je najsveobuhvatnije - fantastična umetnost, sam umetnik kaže da termin sanjalačka umetnost možda najpreciznije opisuje njegov opus.
U najnovijem ciklusu Krunić pravi pomak u svom stvaralaštvu odvajajući glavne protagoniste od karakterističnih renesansnih prizora. Slike u novoj atmosferi predstavljaju novost u opusu ovog umetnika.
Na portretima Slavka Krunića primetio sam jednu slikarevu interesantnu nameru, verujući da on te svoje umetničke poruke nije svestan. Naime, na mnogim slikama srpskog slikarstva 19. veka slikari su na portretima poznatih i nepoznatih uz portret stavljali neki simbol, bilo znak flore, faune ili nekog predmeta.
Da li su to bili simboli raspoloženja portretisanog, ili simboli njegove mladosti, starosti, otmenosti, skore smrti, njegovog dela i karaktera, ili znaci predskazanja, to je tema pretpostavki tumača tih portreta. Da li su naslikani zbog tadašnjih manira, razloga žanr-slikarstva, ili zbog ulepšavanja portreta, ili iz nemoći postavke portreta, mi to ne možemo pouzdano znati. O tome istoričari umetnosti mogu da razglabaju do mile volje. Mislim da su stari slikari imali u vidu da je ceo bogovetni svet jedna celina, i da svaki delić te celine odražava svet kao tačku u kojoj je sve sažeto. Vraćanje toj ideji danas se zove - dekadencija.
Ali simboli na tim slikama mogu da znače radost, tugu, melanholiju, prolaznost života, rađanje novog sveta i novih ideja, zapitanost nad svetom, strah, smrt ili njeno naslućivanje. Sve je to skupljeno u intuiciji i naslućivanju slikara koji portretiše, ili ti simboli znače nešto konkretno. Ali to jedino ili sluti ili zna portretista, jer on putem svoje umetnosti „vidi“ sudbinu, ali ne samo sudbinu jedne ličnosti, nego i sudbinu sveta. U tom trenutku on je i „jungovac“, ili „frojdovac“, ili „vidoviti“, dakle neprikosnoveni. Smisao umetnosti je, između ostalog, i u tome.
Ne znam da li je slikar Slavko Krunić svestan ovoga o čemu govorim. Ali kada je umetnik bio isključivo racionalni tehnolog? Nikada.
Prezrenjem dekadencije bojim se da će u vremenu koje dolazi umetnik biti doveden u stanje kada će samog sebe više ceniti kao tehnologa, odnosno tehničara, nego onoga koji svetu daje stoznačne poruke, slutim da će svet podići na jednodimenzionalnost. Ta strepnja i sumnja već predstavljaju strah, nemoć i užas današnjeg sveta.
Branko Kukić, književnik