Savremena galerija, Zrenjanin. 30. jul - 8. avgust 2008.

U crtežima ciklusa Treperenje koji su rađeni ortodoksnim crtačkim tehnikama - olovkama u boji i grafitima, bazičnu strukturu čini sveopšti kontrast punog i praznog, prostora monohromatske čistote kao i onih prostora gde je potencirana veristička obrada bojom karaktera delova crtane materije. Motivi na osnovu kojih se gradi struktura i podstruktura slike jesu životinje i artificijalni prikazi životinja (veristička obrada) koji se uvek i isključivo nalaze u pejsažu (prostornost putem beline i zasićene tame). Prostor iznedren putem dominantnih energetskih linija i nabujalih masa tih linija, likovni je odgovor Jelene Šalinić na egzistencijalno pitanje Sveprisustva i slobode. Sagregacijom jednog elementa naturalnog okruženja projavljuje se mikrosavršenost, dok se makrosavšenost emanacije primordijalnog iskazuje kroz celinu prizora, pejsaža na kome sasvim namerno nema čoveka.

Ljudsko bistvovanje protkano antinomijama konsternira umetnicu kao i bezbrojne pre nje, ali ona silinom talenta i znanja na to može da da odgovor i to ovom izložbom čini. Pogubni upliv čoveka u zabranjene aspekte bistvovanja simbolički je predstavljen crtežima igračaka životinja u istim pejsažima koje su tu u blasfemičnom pokušaju da zamene sam život. Umesto čudesne složenosti života i bića njime ispunjenim, stoje bezdušni artifekti od plastike koji samo spoljnom pojavnošću imitiraju život. Koncept rustičnog tvorenja crteža pejsaža izvedenih u jednom dahu (treptaj kosmičkog) nasuprot detaljno-likovnog analitičkog prikaza pojedinačnih života i imitacija života (treptaj kosmičkog?) ima svrhu da naš duhovni pogled i misao uputi ka viđenju bezglasnog vriska vasione kojim je ovaj svet i stvoren, ali i da u tu vasionu pošalje opomenu. Jer notorno je da umetnost koja nema elemenat makar akcidentivne angažovanosti u duhovnom smislu ostaje neusmerena i rasplinuto je samozadovoljna. Gotovo sterilna.

Umetnik svojim duhom, dušom i razumom reaguje na sebe i svet oko sebe, te epiklazom umetnosti daje odgovor na spoznaje koje su u osnovi uzvišene-divne, odnosno nisko-odvratne. Odgovor Jelene Šalinić je da u jednom kreira sklad uzvišenog koga u punom intezitetu lepote vidimo očima na njenim crtežima, ali i podtekst niskog, opomenu koju spoznajemo umom. To je za onoga ko ume da vidi kenotično iskustvo posle koga samo možemo biti bolji ljudi, odnosno svetovni vladari na planeti Zemlji kako umetnica posmatra ulogu čoveka. U formi osećajnog, u isto vreme sofisticiranog i moćnog crteža, kao retko kada prizvana je modernistička i postmodernistička idejna angažovanost koja kontekstu daje posebno mesto a vanformatskom spoznavanju dela verifikacionu uslovnost. Etičnost i eteričnost protkane u nekonformističkom aktu slobodnog čoveka-umetnika oduvek su bile pokretačke sile Umetnosti koja u novom veku tek treba da dokaže svoju vitalnost, a dela Jelene Šalinić nastala u ciklusu Treperenje joj pravoverno daju doprinos koji sada nije lako izmeriti. To ostaje vremenu, istoriji i svima nama. Plodovi proživljavanja, tihovanja i rada posvećene umetnice su u 2007. godini već bili uočeni, te je dobijanjem dve značajne nagrade za crteže iz aktuelnog ciklusa otpočela njihova javna verifikacija.

Ipak, da bi se mogao na  potpun način sagledati ciklus koji je pred nama, potrebno je učiniti i kratak osvrt na međaše prethodnog umetničkog stvaralaštva Jelene Šalinić. Prvi takav metafizički potporni stub njene umetnosti jeste izložba crteža Lica tajne (Ulus, 2003, Beograd), održana gotovo uporedo sa magistarskom izložbom slika pejsaža (Ulus, 2003, Beograd), sa temom erotizovanih pasaža flore i humane intimnosti. Druga važna izložba jeste izložba crteža Carstvo (Galerija I.M. Kolarca, 2006, Beograd), magijski amalgam životinja i Čoveka prisutnog kroz pikturalni prikaz reproduktivnog simbola muškosti, a koju je obeležio čudan incident i izvesne kontraverze proistekle iz nerazumevanja ambiciozno postavljenog koncepta izložbe. Na te radove (premda umetnica ima još puno drugih likovnih načina izražavanja) u osnovnoj likovnoj tehnici – crtežu, izvesno se nastavlja i poslednji ciklus koji je pred nama. Nežnost ciklusa Lica tajne, te kompleksnost ciklusa Carstvo, sada je zamenio razbujali pljusak primarne energije koja je u likovnom izvođenju silna, zagledana iza papira, čak gruba. Uslovno rekavši posledicu je zamenio uzrok. Tematski utemeljena na prethodom opusu, suštinom je načinjen preokret. U izvesnoj meri oslonjen na refleksije idejnosti ciklusa Carstvo, likovni izraz je sada nov, svež i orginalan, dok je novi, čak “zaumni” pristup na tragu razmišljanja ruskih avangardnih umetnika sa početka 20. veka o paralelnom poetsko-likovnom dekonponovanju starog i kreiranju novog jezika.

Majstor crteža kakav Jelena Šalinić zasigurno jeste, u ciklusu Treperenje menja diskurs, i ako bi periode razvoja njene umetnosti mogli uporediti sa životnim dobima onda je nakon rano mladalačke čistote i nade (Lica tajne), te zrele kontemplacije i kritičnosti (Carstvo), ona sada progovorila gromkim glasom sa one strane života sa koje su progovorili npr. Wolfang Sculze Wols 1945.godine a Toko Shinoda 1947. godine. Bez intencija da uporedim samu umetničku vrednost radova pomenutih korifeja sa ciklusom koji je pred nama, navodim te primere kao egzemplare umetnosti koji je pronašla put da izađe kroz čoveka iz metafizičkih, religiskih sfera, gde se ignorisanjem ljušture dospeva unutar sebe večnog i jedinstvenog Bogočoveka, te tvori umetnost koja je u tolikoj meri lična da je ultimativno univerzalna (npr. ceo opus Van Gogha). Umetnost takvog inteziteta funkcioniše po pravilima na kojima su svet i vreme sazdani a sva religiozna iskustva to od vajkada spoznala (a etnologija i antropologija konstatovale). Za zalaženje u božanske predele koji su za ljude retko dostupni u ovom životu, potrebno je podneti idejnu ili neku drugu žrtvu.

U slučaju Jelene Šalinić tu ulogu je imao pomenuti incident koji se dogodio na beogradskoj izložbi prethodnog ciklusa crteža Carstvo. Bacanje boje od strane nepoznatog idiosinkrastičkog prolaznika na crtež uzdignutog falusa ka kome idu životinje bio je u nekom metafizičkom smislu ta žrtva. Falus koji je tako iritirao tog čoveka koji je tada i ne znajući možda bio oruđe nekih od antičkih bogova i mističnih bića, bio je tu na papiru pseudofeministički simbol čoveka-vladaoca svetom (ali ne i vremenom i znamenjima). Iz uništenja tog crteža, odnosno iz skrnavljenja umetnosti, kako to ponekad ali retko biva, izrodila se još dublja, jača i primarnija umetnost. Kao što se u remek delu “Medeja” Pier Paolo Pasolinija u staroj magičnoj Kolhidi na kraju žrtvovanja za uspešno rađanje žitarica, vladajuća porodica svesno i dobrovoljno ponižava, biva tučena i pljuvana od svojih podanika, a sve zarad Žrtve koja rađa, tako je i ovaj čin uništenja bio Žrtva koja rađa koja je izrodila umetnost obojenu nevidljivom krvlju koja se prolila. Cena je bila plaćena, rudimentarna žrtva Umetnosti prineta, i sada su tu plodovi životniji i silniji nego ikada pre.

Kako znamo da je u realnosti sna sve ma kako bilo apsurdno, ustvari potpuno opravdano i logično, tako i u realnosti Srbije, Evrope i sveta u 21. veku vandalsko tretiranje umetnosti odista jeste negativno ali istovremeno i logično i normalno. Medjutim, san ima čudna pravila i nepredviljiv tok, pa to uništenje ponekad kao u slučaju najnovijih radova Jelene Šalinić postaje svoja antiteza. San ili noćna mora, kakogod, logika realnosti sna umogome vlada našim životima, što je veoma teško osporiti. Za pravilnu percepciju ove izložbe je pak jedino važno da je ona u umetnosti i jedina moguća logika, a da je crtež treptaj koji traje beskonačno i u kome vreme teče unutar njega.

Marko Terzić