Milica Mrđa - Razgovarala Nevena Simin
ImageAko želite da upoznate autentičnu umetničku ličnost u Novom Sadu, od srca preporučujemo susret sa Milicom Mrđa Kuzmanov. Kulturnu i likovnu scenu grada Milica nesumnjivo čini raskošnijom i bogatijom, a koliki je njen stvarni doprinos ukupnoj kulturi sveta, reći će - vreme. U ličnim kontaktima Milica ne ostavlja ravnodušnim nikoga, (bilo da je utisak povoljan, ređe nepovoljan). Milica Mrđa je performer, bodiartist, a po obrazovanju slikarka: diplomirala je 1983. kod profesora Jovana Rakidžića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a magistirirala 1987. kod profesora Branislava Protića i Zorana Petrovića. Od prošle godine na Akademiji umetnosti predaje crtanje. Ona je i spiritus movens grupe "Ex nihilo".

Ono što prvo pada u oči kad se sretnete s njom, to je njena otvorenost, osmeh i toplina kojom vas kupa iz smedih očiju. Redakcija "Artmagazina" se opredelila da seriju intervjua započne s Milicom Mrđa Kuzmanov upravo zbog temperamenta i snage umetničkog izraza u svemu što ova umetnica produkuje. Istina, njena dvostruka umetnička putanja: likovni radovi i alternativno-multimedijalni (instalacije, performansi, kreativno čitanje...) kod tradicionalista hoće da izazovu zabrinuto klimanje glavom, u smislu: "Na šta traćiš talenat i snagu, ženska glavo?!"; no, ljudi skloni multimedijalnom iskazu smatraju je veoma značajnom pojavom. Ovom prilikom, možda zbog nekakve ženske ujdurme koju nismo dovoljno proučili, kao polazišnu tačku za razgovor biramo temu vezanu za njen kakakter, a ne tragamo za pogodnim citatom iz nekog kritičarskog rada vezanog za Milicino likovno stvaralaštvo. Dakle:

Artmagazin: S lakoćom prilaziš ljudima, s lakoćom i brzinom stignete do smeha i veoma lako modeliraš komunikacijsku situaciju. Ekstrovertna si, a kaže se da ekstrovertni ljudi imaju neodoljivu potrebu da budu primećeni i da tu svoju potrebu zadovoljavaju tako što traže komunikaciju - nisu čekalice kao oni povučeni što stoje u uglu umirući od želje da im se neko obrati. Pojedinim ekstrovertima uspeva da glad za komunikacijom kultivišu na taj način što ulaze u poštenu razmenu: prvo nešto daju, recimo toplinu, zainteresovanost za druge ili se to davanje otelovi u nekom umetničkom delu - tek potom traže da sagovornik nekako reaguje. Da li je i kod tebe otvorenost odgovorna za umetnička opredeljenja?

Milica: Nikad me to niko nije pitao... Pa, možda... Kad pitaju slikare odakle im potreba za likovnim izražavanjem, obično kažu da su slikali od malih nogu. I ja sam počela kao sasvim mala devojčica. Ali, sećam se dobro da nisam samo crtala, nego je to moje izražavanje bilo veoma snažno i u domenu glume. U tamo nekom dvorištu, stalno sam nešto glumila, zasmejavala decu, plesala, skakutala i vršnjaci su me prosto obožavali. Tako da je taj neki sinkretizam u meni oduvek postojao. I ovo što sad radim u slici, crtežu, performansu, hepeningu, kreativnom čitanju - sve je to klijalo u meni još u najranijem detinjstvu. I zaista, sve što radim, sve je to na liniji nekakve snažne potrebe za davanjem. U davanju vidim i neku gradaciju koja za mene predstavlja lestvicu napredovanja - u smislu da što više daješ to više napreduješ. U toj gradaciji davanja ja želim da se pretvorim u vazduh.

Artmagazin: Neobično stanovište, kako da razumem tu tvoju metaforu?

Milica: Od čoveka se normalno očekuje da kad postane asistent na fakultetu, napreduje u tom smislu da se kreće ka tome da postane docent, od docenta da izraste u vanrednog profesora, zatim redovnog i tako dalje, to je neki uobičajeni put karijere i napredovanja koji svi razumeju. Ali, u onome što ja radim, u mojoj umetnosti nije važna ta lična gradacija na lestvici socijalnog i profesionalnog prestiža, već se kao bitno postavlja cilj: doći u dodir sa što više ljudi. Govorimo o novoj stvarnosti koju negujem kroz rad grupe ?Ex nihilo?, (naslov preuzet od Konrada Fidlera, Ničeovog savremenika). Govorim o preoblikovanju stvarnosti, o potiranju lažnih, veštačkih vrednosti i iznalaženju iskonskih vrednota koje postoje u svakom čoveku. Ja verujem da svaki čovek ima umetničke dispozicije, a to se kod najvećeg broja ljudi razvija tek u dodiru sa istinski nadarenim, talentovanim ljudima. Na takva razmišljanja me podstiče i Milena Jesenska i njena knjiga "Put do jednostavnosti". I to je ono što ja smatram davanjem: omogućiti ljudima da razvijaju svoje umetničke dispozicije. Zato i smatram da je moj dosadašnji najveći uspeh bio rad na performansima sa decom u školama u kojima sam radila u Rumenci, po Novom Sadu i sad na Akademiji umetnosti.

Artmagazin: Pominješ davanje i jednostavnost kao karakteristike iste suštine. Šta podrazumevaš pod pojmom jednostavnost?

Milica: Pa... recimo... kao u jevanđelju kad se kaže: "Živite kao ljiljani u polju!"... Deluje malo neobično, ali kad razmisliš, dođeš do toga da čoveku možda nije potreban ni novac, ni hrana, ništa materijalno. Ponekad naprosto mislim da se od same duhovnosti, od lepote može živeti. Kad kažem lepota, mislim kako je za Malarmea lepota bila harmonija, za Bodlera melanholija, za Remboa rugoba. Pa i ja sam mislila o tome kakva bi to bila lepota koju bih ja istakla kao najvažniju. Za mene bi ta suštinska lepota bili iskrenost i čistota.

Artmagazin: Da li su ta lepota i jednostavnost ono s čime prilaziš ljudima i ulaziš s njima u komunikacijsku razmenu? Daješ, recimo, lepotu, pa očekuješ nagradu, platu, ili daješ kao izvor koji ne brine šta će s njegovom vodom biti i kuda će?

Milica: Ja dajem da bih dala, bez ikakve primisli. Ali, dajem sa verom da će to negde doći, da će dopreti do neke tačke, onako kako vazduh dopire... Nemam očekivanja materijalne prirode, u smislu da se umetnost može platiti, umetnost ne može da se plati. Ali, ona može da oplemeni, da pobudi ljudskost, prirodnost, iskonsku prirodu i čistotu. Verujem da umetnost, bez obzira da li je institucionalizovana ili je nastala van institucije - kao ovo što ja radim - može da deluje. Kao ova moja grupa "Ex nihilo", za koju ću se sad, nadam se, izboriti.

Artmagazin: Kako je nastala grupa "Ex nihilo"?

Milica: Tamo 1992, kad je počeo ovaj nesretni rat, radila sam kao predavač crtanja na Radničkom univerzitetu (krajem 1997. preimenovan u Novosadski otvoreni univerzitet). Na časovima se okupio jedan broj učenika, pa sam medu njima počela da regrutujem one koji su bili svestraniji, a ne strogo orijentisani na crtanje. Pa, ako su imali potrebu da se izraze muzikom, plesom, ili su imali neki osećaj za druge medije, počela sam s njima da radim ciklus kreativnih čitanja. Prvo smo birali tekstove savremenih pisaca koji žive u Novom Sadu, kao što je Sava Damjanov, Selimir Radulović, Nenad Šaponja, Miodrag Kajtez. To je bio početak, a sama grupa je, zapravo, nastala kao omaž dadaizmu. Počelo je 12. decembra 1992. Tada smo rekvirirali prostor Katoličke porte u duhu događanja iz ruske revolucije pred Zimskim dvorcem. Dovezli smo nekoliko vozila iz "Neoplante", a u performansu su učestvovali mesari sa svojim hladnjačama, zatim vatrogasci sa svojim vatrogasnim crvenim kamionima, tu je bila jedna dizalica iz građevinske firme "Neimar", nabavili smo naravno i rikvante, jer je performans bio omaž našim avangardistima Ljubomiru Miciću i Draganu Aleksiću. I svako je imao nekakvu ulogu. Bilo je više od 400 radova, kolaža. Deca-učenici su čitali tekstove iz slavnih vremena dadaista, a učestvovali su i filozofi, pisci, umetnici, recimo Ješa Denegri, Brana Petrović, a naš balkanski Sokrat Milan Damnjanović, iako je bio bolestan pa nije mogao da dode, poslao je jedan divan tekst. Bilo je pesnika iz Zrenjanina, imali smo i horsko pojanje, psalmodijanje. Bilo je zaista šarmantno i o svemu tome je ostao video zapis.

Artmagazin: A ti si bila spiritus movens tih dešavanja?

Milica: Da... osmislila sam sve, zatim, išla sam po rikvante, pa kod odzačara i kod mesara. Trebalo je tim svim ljudima objasniti šta se od njih očekuje. Naravno, nisam im objašnjavala šta je dadaizam i ko su bili dadaisti, već sam ih ubedila da učestvuju u performansu. Ideja je bila da se, recimo, jedan odžačar prodere u mikrofon: "Crni dani sreću nose, hvataj se za dugme!", a vatrogasci su govorili: "Dada je večna vatra, neka gori, neka gori". Mesari su došli u onim svojim krvavim keceljama i nije bilo potrebno ništa da govore. Taj performans je bio snažna reakcija na opšu klanicu i bunilo koje nas je dokačilo, ali je bilo dosta paralela i sa dešavanjima iz vremena kabarea Voltera i onih dana vezanih za bunilo prvog svetskog rata. Tako je iz čitanja tekstova naših dadaista na tom performansu izrastao "Ex nihilo". Drugi ciklus počeo je 1995. i u njemu smo nastavili isti duhovni itinerer, s nekim izmenama: čitali smo tekstove svetskih pisaca. Tada sam počela da radim sa devojkama iz gradevinske škole gde sam predavala konfekcionerkama i tekstilkama, a pokazale su se kao velike umetnice recitatorke. Bez obzira što su bile upisane na nisku gradnji ili na krojenje, bile su veoma nadahnute i dokazale su da svako ima umetničku klicu i da u dodiru sa nekim nadahnutim, sa nekim pokretačem ta njihova klica može da proklija. Drugi ciklus je krenuo u knjižari "Most". Govorile smo delove iz "Seoba" Miloša Crnjanskog, potom je došao na red Henri Miler. Baš je bio Sajam knjiga, a Henri Milera je trebalo da čitamo u "Oraču". Predvideno je bilo da Voja Despotov bude Henri Miler, a ja Milerova Mona Mara, ali je slučaj hteo da nam Brana Petrović predstavlja Henri Milera. Bilo je to zaista sjajno: devojke su kostimirane u negližea, sa pocepanim čarapama, kao svi oni likovi iz Milerove knjige. Posle smo imale čitanje Sapho, neke delove njenih "Epitalamija". Od Sapho nije ostala ni jedna cela pesma, ali to što je ostalo ukazuje na jednu finu osećajnost i zenstvenost. Mi smo čitale odlomke, devojke su bile kostimirane u hitone sa ornamentikom iz tog vremena. Bile su prave male bahantkinje. Nakon toga smo čitale Ota Vajningera u jednoj mesari, u Petrovaradinu. Moja ideja je bila da se to izvede u samoj klanici "Neoplanta", ali nije uspelo iz tehničkih razloga. Tako da je mesara poslužila, bila je očišćena, bez traga krvi, tako da je mogla da liči i na neku apoteku ili hiruršku salu. Posle smo čitali Kafku u jednoj prašnjavoj kancelariji u Zmaj Jovinoj ulici. Poslednje čitanje koje smo planirali trebalo je da bude "Pesma nad pesmama". Čitali smo i Fridriha Ničea "Tako je govorio Zaratustra". Zaratustru smo čitali trčeći preko mosta. Smatrala sam da ta knjiga samo tako može da se čita, na prelazu preko reke, epski. Svaka devojka je čitala jedan pasus, jedan citat - udahula bi, pročitala šta ima dok joj traje dah i, pretrčavajući most, predala drugoj kao štafetu. Druga bi udahnula i krenula dalje. Profesorka Bogdanka Poznanović me je svojevremeno podsetila na jedan Šalamunov performans koji je on radio tako što je vukao liniju kredom od Tribine mladih preko mosta, pa do sata na Tvrđavi. Kredu je držao u školskom šestaru, pa je menjajući kredu, vukao, vukao, dok nije završio tu crtu. Eto, ja sam na toj liniji kredom, od Bogdanke, do Šalamuna, trudim se da tu liniju negujem, izvlačim, održavam, koliko god mogu u ovoj sredini.

Artmagazin: Kada se u ovoj sredini rade takvi projekti, kakav je odjek?

Milica: Pa, svi ljudi poseduju umetničku nit. Ja sam radila sa devojkama, sa veoma malom decom, sa mesarima. Svako može biti pobuđen da se kreativno uključi. Duboko verujem u misiju toga što radim. Verujem da je moguće ljude pokretati, samo što su sada konsternirani onim što se događa u ovom vremenu kad je sve degradirano. Što kaže Julija Kristeva: živimo u dobu pozivinčenja, kad je religija razorena, etički modeli su razoreni, kad su estetski modeli počišćeni, i stvara se neki novi model, novi modus. A kakva bi ta nova, ta druga stvarnost bila, to još ne znamo. Trenutno sve još zaudara po starim tipovima institucija. Primera radi, kad se kaže Akademija umetnosti, odmah pomisliš na Đuru Jakšića, gori vatra u furuni, miriše lipa u Zlatnoj gredi. A kad se kaže: Institut za produkciju nove stvarnosti (sa svim svojim nekakvim odsecima), odmah vidiš nešto drugo. Eto, ja to drugo vidim u perspektivi i mislim da će nam treći milenijum doneti Institut za produkciju nove stvarnosti umesto Akademije umetnosti, jer nešto mora radikalno da se interveniše u tom smislu da kroz nove institucije obezbedimo snažne dodire sa tradicijom, ali i raskid s njom.

Artmagazin: Da načas zaboravimo treći milenijum. Rekla si da imaš misiju. Da li je tvoja mislija da pališ vatru, da u ljudima izazivaš potrebu za umetničkim izražavanjem?

Milica: Pa, da, želim u ljudima da razvijem ta zrnca kreativnosti. U objašnjenju može da mi pomogne Nadežda Petrović, kad je skočila na balkon Narodnog pozorišta u vreme balkanskih ratova i uzviknula: "Da umetnost cveta treba da dobije nadahnuće od slobode, prirode i naroda!". Mislim da je to fina maksima koju bih i ja mogla da prisvojim.

Artmagazin: To je ideal, ali kako to ostvariti, koji je prvi korak, drugi, pa treći.

Milica: Evo sad imam priliku, na Akademiji umetnosti sam. To je prvi korak. U bližoj perspektivi, već u idućem semestru, kod docentkinje Lidije Srebotnjak mogla bih da radim kao stručni saradnik na inermedijalnim istraživanjima. Taj projekat je osnovala Bogdanka Poznanović, a to znači da već u okviru postojeće institucije možemo sistematski početi rad sa studentima postojećih odseka muzičkog, dramskog i likovnog. Baš u tom pogledu je naša Akademija jedinstvena na Balkanu.

Artmagazin: Da li si već predložila nešto konkretno?

Milica: Da, započela sam proces na Akademiji. Izradila sam jedan model nastave sa konkretnim predlogom kako bi se razvijala. Taj model sam predstavila kao grafički presek, u obliku simbola, poput Solomonovog pečata: pravougli trougao, čija se svaka stranica produžava u smeru kazaljke na satu. Svaka pojedina stranica predstavlja po jedan pojam - ja sam ih nazvala: verbo, voco, visual ili dvodimenzionalna, trodimenzionalna, četvorodimenzionalna umetnost (a simbolišu postojeće odseke: dramski, muzički, likovni). Taj trougao ja doživljavam kao prostor-vreme, vreme-prostor, ono što sažima. U tom sistemu moguć je razvoj, jer je moj trougao otvorenog tipa. Proučavala sam neke šeme Malroa, Surioa, Kanta, Hegela, Lesinga, svi su predlagali zatvorene sisteme, čak je i Bauhaus predložio zatvoreni sistem. Ovo o čemu ja mislim potpuno je otvorenog tipa, sa predpostavljenim ciljem da se na kraju svaki predavač stopi sa studentom. I to je ono što ja nazivam: postati vazduh. Kao što kaže dadaist Branko Aleksić: slika ne treba potpisa.

Artmagazin: Slika ne treba potpisa?! Može li se u ovo vreme naglašene individualnosti prevazići ta pojedinačna, umetnička sujeta koja je i dovela civilizaciju dovde da sad svemu staviljamo etiketu s potpisom, civilizaciju u kojoj firma mora biti istaknuta čak i na najbanalnijim proizvodima?

Milica : Tako su mislili dadaisti. I ja mislim da je to čisto davanje i čisto primanje. Eto, to je moj cilj. Jeste da je to utopija, ali Miodrag B. Protić kaže: "Što je veća utopija, to je i umetnik veći".

Artmagazin: Akademija budućnosti o kojoj razgovaramo otvaraće u studentima potrebu za multimedijalnim izrazom, ali na kakvom temelju će oni graditi svoj izraz?

Milica: Svakako će dobijati odredeni opus iz istorije umetnosti kroz ove predmete koje i danas slušaju. To su instrumenti izraza koji će omogućiti kasniji razvoj kroz interdisciplinarni produkt, a taj produkt može biti: kreativno čitanje, gestualna poezija, poetska tekstualnost, bodi art, performans, hepening... Sve ove discipline će biti zastupljene, ali pošto još uvek sve to u meni klija i vri, nije baš do kraja definisano. Znam samo da je u pitanju avantura sa tri komponente: verbo-voco-visual ili drama-muzika-slika.. Profesor Milan Damnjanović naveo je jedan divan primer za ovo što govorim: arhitekta Mis van de Roe projektovao je 20-tih godina u Berlinu muzej od nekih sasvim novih materijala, nešto kao Bauhaus, ali ga je gradio po istom principu kao atinski Partenon, dakle u zlatnom preseku. Šta hoću da kažem: Mis van de Roe je raskidajući sa tradicijom, održao tradiciju. A to je i moj ideal. Konkretni temelji moraju da postoje, ne počinje se čardak ni na nebu ni na zemlji. U mom projektu nove akademije temelj je slika, na nju se doziđuje, temelj je i drama, temelj je i muzika, ništa se ne poništava (inače bismo dobili potpunu anarhiju). Tek na četvrtoj godini jedan predmet bi bio interdisciplinarni i razvijao bi objedinjeni pristup. U mom konceptu studenti bi bili keatori neke nove stvarnosti. Zasad se ne može reći da li bi oni naginjali više bodi-artu, gestualnosti ili nekom od postojećih artova...

Artmagazin: Hajde da pričamo o slikama i izložbama. Na ovogodišnjem Novosadskom salonu dobila si nagradu za crtež.

Milica: Zanimljivo je, ali sam u roku od dva dana dobila dve nagrade, jednu na Novosadskom salonu u Novom Sadu, drugu u Zrenjaninu na Bijenalu akvarela. Deset godina nisam dobila ni jednu nagradu, a onda odjednom dve, jednu za drugom. U Zrenjaninu sam dobila otkupnu nagradu Skupštine opštine grada. Ovaj rad koji je bio izložen na Novosadskom salonu ima veze sa ciklusom radova koji su bili izloženi u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Novom Sadu tokom januara 1997. Taj ciklus je nastao na izvestan način kao posledica mog boravka u jednoj francuskoj koloniji internacionalnog tipa povodom 200 godina francuske revolucije (1989. g). Bilo je 150-160 umetnika raznih profila iz celog sveta u jednom hortikulturno prekrasno uređenom ambijentu. Kada smo se razišli, ostala su divna prijateljstva. Nastavila sam da se dopisujem sa nekima od njih, a nismo prekinuli korespodenciju ni kada je izbio ovaj naš nesrećni rat. Oni bi meni nešto nacrtali ili ja njima, sačuvala sam te zabeleške i na osnovu njih sam počela da radim konstelacije, drvene bojene horizontalne reljefe koji su rađeni tradicionalnom vizantijskom tehnikom kao ikone, u duborezu, stilom nešto izmedu neoplasticizma i suprematizma. Ti komadi inspirisani mojom prepiskom bili su izloženi u Galeriji SANU (Platoneum) pre godinu dana. I rad koji je nagrađen na Novosadskom salonu, u liniji je sa pomenutim konstelacijama. Drugi rad koji je bio u Zrenjaninu, nastao je na osnovu poeme "Vrt (kao) To" Slobodana Tišme, on mi je prošlog leta poklonio zbirku pesama, i inspirisana tom poezijom uradila sam jedan akvarel, pomalo u istočnjačkom maniru: kineskim tušem sa gužvanjem hartije. U tehnici bojenog duboreza radila sam još ciklus koji je meni veoma drag, inspirisan je poemom Stefana Malarmea "Bačene kocke nikada neće poništiti slučaj" izveden je 1996. u Galeriji za vizuelnu kulturu "Zlatno oko". Četiri stranice te poeme obradila sam u tehnici bojenog duboreza, gde je svaki stih bio urađen kao jedna slika. Malarme je koristio devet vrsta tipografskih slova za tu poemu, slova i beline su mu bili podjednako značajni, tako da je ciklus "Bačene kocke nikada neće poništiti slučaj" moj još jedan prilog intermedijalnosti, prožimanju različitih medija.

Artmagazin: Poslednji Novosadski salon je imao okvirnu temu "Promena". Kako ti vidiš svoj rad u okviru te teme? Da li su tema Salona i tvoj intimni osećaj u vezi sa tim radom korespodentni?

Milica: Volim kad dobijem zadatak, pa ne moram mnogo da mislim šta ću. Tako sam ovaj rad naslovila "Mutatis mutandis". Radi se o četiri horizontalna friza ugljem na dosta gruboj hartiji koja je preparirana brašnom i vodom. Na primeru ovog rada možemo govoriti o prožimanju sa studentima, u smislu da mi dajemo njima, oni daju nama i neprekidno dolazi do neke vrcavosti, iskričavosti, razmene ideja. Naime, tehnika ugljem na hartiji, uči se na prvoj godini. Ali, studenti tom tehnikom rade studije. Ja sam, eto pozajmila njihovu tehniku, preradila je i - eto ti promene. Uzela sam jedan motiv i obradila ga durski i molski. Iako je crtež geometrizovan, ostavlja utisak kao da je rađen prstima po klavijaturi. Postoji tu jedna gradacija tonova od najsvetlijih do najtamnijih. On izgleda dosta mizerno, kao da je nastao u nekom hodniku železničke stanice, u nekom transportu, nekom logorskom miljeu, a baš u toj nekoj oskudnosti, opskurnosti materijala uglja, brašna i vode, on poseduje iskričicu modernosti.

Artmagazin: Očigledno je delovao.

Milica: To mi je baš i drago, siromašan je, a deluje snažno. Ponekad kažem mojim studentkinjama: toliko je bedan da mi dođe da se zaplačem nad tim crtežom. Sasvim je u duhu ovog vremena, mogao bi da bude i neki ključ za našu situaciju na Balkanu. Iza te opskurnosti i bede postoji neka lava vulkanska.

Artmagazin: Misliš da nešto što je strašno može da porodi nešto plemenito?

Milica: Da.

Artmagazin: Ova priča ima jednu notu koja kao da vodi ka uzviku: Feniks je mrtav, široko nam polje?! Jer, čini se da feniks definitivno nije živ - religija je mrtva, moral je mrtav, etika je mrtva, estetika se izobličila, filozofija je nemoćna, sve ono što je ljudsko i predstavlja visoku ljudskost sve je mrtvo. Živimo u vremenu izopačenja (ono što je vredno ne ceni se, a ono što nije vredno i treba izbegavati, to se traži i na visokoj je ceni.) U takvoj duhovnoj konfuziji pojedini umetnici razrađuju to što ti zoveš sinkretizam, ili kako se još može sresti u literaturi - holizam (ukupnost). Da li je to taj trag?

Milica: Da. Uzmi te naše slikarske kolonije, recimo u Sremskim Karlovcima. Tu su vinogradi, pitoresknost, slatko pravoslavlje... I onda uzmeš našpanovano platno, zakačiš boje i kao Pisaro ili Nadežda Petrović ideš po onim brdima i slikaš u tom miljeu. Kakav anahronizam! Zaista mislim da to ne može da uzbudi čoveka trećeg milenijuma. Zato ja mislim da bi multimedijalnost, sinkretizam, ta sinteza različitih izražajnih medija i tehnika mogla mnogo dublje da ga takne.

Artmagazin: U smislu: dublje od onog što vide oči, uši čuju, a ruka dotiče, da nadrastemo realnu sliku sveta?

Milica: Ne znam tačno šta bi to moglo biti, ja samo osećam da je jedna grafika ma kako bila divna, na primer Pikasova, ipak prošlost. Treba ponuditi nešto drugo. Naravno, lako je govoriti, treba dati primer.

Artmagazin: Zbog toga više govoriš o performansu nego o slikarstvu?

Milica: Da, postoji samo umetnik u prvom licu, onaj koji će dati nešto veće od slikanja i crtanja. Naravno, ta crta kod mene nije skroz ugašena i ne odbacujem crtež i sliku, ali performans i kreativno čitanje me mnogo više uzbuduju. Primetila sam kad radim performans, onda su i ljudi žešće prodrmani, nekad plaču od ushićenja. Neka moja tapiserija ne može tako da ih uzbudi. A to je zato što je performans sav u osećanjima.

Artmagazin: Da li se ljudima posle tvog performansa, za neko vreme, promeni i život?

Milica: Moguće... Bilo je i toga...

Artmagazin: Da se onda vratimo komunikaciji. Jer sve o čemu smo pričali zapravo je potreba za komunikacijom.

Milica: Pa, ta potreba je suština ljudska. Uzmimo pećinske crteže, Darenbang, Nova Gvineja, Lasko. Zatičemo otiske ljudskih šaka, to su čitavi kolopleti u crvenom okeru. Da li je to magijska potreba čovekova da se likovno izražava, ili nije, ne možemo da dokučimo, ali ako se rodi u čoveku i on se za to uhvati, onda je to toliko snažno da može da ga vuče ceo život. I onda mu nisu bitne ni cipele, ni odeća, ni ta plata, onda zaista ništa drugo nije bitno. U vreme prošlogodišnjih demonstracija, pištaljki, studentskih nemira, studenti na Akademiji su odreagovali i naparavili jedan mural koji je likovno strašan, valjda je trebalo da bude u duhu latinoameričkih tradicija. Jesenas sam anketirala studente da vidim da li im se to sviđa i ustanovila sam da se većini ne dopada. Bio je to povod da im kažem da je dobro biti socijalno angažovan, ali umetnik mora da odreaguje na umetnički način. Recimo taj mural, kad bi se prešao jednom ljubičastom bojom u pravilno doziranoj crvenoj i plavoj, mislim da bi dao više. I mislim da ćemo popraviti taj mural. I ne samo mural. Već polako , mic po mic i druge stvari, menjamo...

Artmagazin: Na akademiji?

Milica: Ma, ne...

Artmagazin: U čovečanstvu?

Milica: Da, u čovečanstvu, bar koliko možemo u ovom našem malom, lokalnom podneblju.

Artmagazin: Objasni mi to.

Milica: Pa, eto, mnogi su umetnici otišli, Marina Abramović, Veličković i mnogi književnici. Ali, ja mislim da se velika umetnost može raditi u Čurugu, u Prigrevici, u Zmajevcu isto kao u Njujorku, Parizu ili tako negde. Kada to kažem onda mislim na delovanje, na krug uticaja koji može imati umetnik, pod uslovom da radi čisto.

Artmagazin: Nije li to ipak stvar karaktera i slabih mesta u čoveku? Neki su otišli baš zato što im ipak treba više podrške i odgovarajuće atmosfere da bi mogli toliko da se otvore da počnu da stvaraju.

Milica: Nisam mislila na to, već hoću da kažem da ne patim što nisam otišla. Neke moje koleginice koje su završile Akademiju peru sudove u Londonu. Mislim, lepo i divno, i ja bih volela da idem, ali…

Artmagazin: Nećemo sad valjda o zadovoljstvu (polu)punog džepa uz tuđ sudoper. Ne treba podcenjivati pranje sudova u Londonu: ako neko nema drugi način da postane punopravan član zajednice, neka meša malter i kopa rovove po svetu. Ali, ako ti kucaš na sasvim drugu kapiju, što bi sad mi pričali o parama. Ljudski vek nije mnogo dugačak, pa se treba zapitati šta ćemo ostaviti iza sebe. Ako peremo sudove šta ostaje za nama, a ako radimo neke druge stvari šta onda ostavljamo. Možda će taj neko, ko s diplomom naše Akademije fizikališe po svetu, tamo naći partnera s kojim će izroditi naučnika, umetnika, ili sveca. Ali, šta se dešava kada se ostane ovde gde su ekstremno teški uslovi za stvaranje? Kod nas su sada uslovi dramatično teži nego na drugim mestima, jer je ovde apatija gusta kao pekmez. Da li se to na tebe odražava i kako? Kako jedan umetnik savladava to kolektivno stanje duha, tu ravnodušnost, nezainteresovanost koji svi mi osećamo?

Milica: Da, to lebdi nad nama kao težak oblak... Pa, bilo je dana kada sam i ja ležala tako, danima. One 1992, 93, tada nisam radila, i cilj mi je bio da prespavam svaki dan, da prespavam glad i bedu. To je bilo strašno. Ali, naš prijatelj Vujica Rešin Tucić ima jednu lepu pesmu: "Život je posao". U tom smislu umetnost je, takođe, posao i shvatila sam da je ono što radimo važnije od nas samih. Pitanje je samo kako to izvesti svaki dan, jer kako se uopšte mrdam i radim, o tome ne smem ni da mislim.

Artmagazin: Ali radiš.

Milica: Pa, inercija, pretpostavljam, ne smem da se osvrćem, jer ako stanem proći ću kao Virdžinija Vulf.

Artmagazin: Neko mora da udahne život Feniksu. Šta misliš, da li će u sledećem krugu ta reanimacija i novo buđenje iz bunila biti ženski posao?

Milica: Pa, verujem da će doći neki matrijarhat, možda treći milenijum bude obležen tim sveprožimajućim materinskim principom.

Artmagazin: Spremaš jednu novu veliku izložbu. O čemu se radi?

Milica: Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu za 15. april pripremam izložbu likovnih radova i intermedijalnih produkata, biće dosta fotografija, oko 400 dokumenata sa mojih performansa. Nemam kompletnu dokumentaciju sa svih mojih performansa, neke nismo snimili ili zato što smo se poneli neodgovorno, ili nije došao fotograf ili nismo imali novaca da kupimo film. Naravno, ta dokumentacija nije od suštinske važnosti, osim zato da bi čovek ušao u neku instituciju. Hlebnjikov je sve svoje stihove pisao na malim ceduljicama i nosio ih u jastučnici kao Deda mraz, nije ih slagao u zlatne fascikle i gurao po fijokama stilskog nameštaja. Ova izložba bi trebalo, ne znam koji put, da pokaže to što ja radim. Neprekidno se dokazujem. To će mi biti nešto kao treća magistarska izložba.

Artmagazin: Kako treća?

Milica: Ma, šalim se. Ali, šta mi drugo preostaje kad čovek mora stalno da se dokazuje, da objašnjava, jer neko kod očiju neće da vidi. Hoću da kažem stalno moram da branim svoj pristup u umetničkom izražavanju. I izložba u aprilu nastaje na predlog nekih konzervativnijih struja koje nikako da shvate šta je to što ja radim, kakva je to vrsta umetnosti. Naravno, ponešto shvate, shvate crtež, tapiseriju, ali onda kažu: šta ti treba da se zamajavaš s tom decom, šta tu skakućete i vrištite. Zato hoću da predstavim i taj deo opusa. Inače ja sam bila prva studentkinja koja je 1982. godine Instalacijom s trakama otvorila mogućnost da i studenti izlažu u prostoru Akademije. Danas se ta galerija naziva Hol. Dotle su tamo izlagali profesori, docenti i asistenti. To je njima bila nekakva odskočna daska za napredovanje, a ja sam se ubacila tamo kao student.

Artmagazin: Kakvi su tvoji umetnički kontakti sa inostranstvom?

Milica: Od 1989. nisam bila lično u inostranstvu, niti sam učestvovala na neki drugi način. Onda sam 1996. učestvovala u programu "Videomedeje". To je zanimljiv skup žena koje se bave videom. Imala sam dva rada na temu "Obredi tela i zemlje" koji su posle otišli u Liverpul. Ja nisam išla, ali su moja dela bila tamo. Ti radovi su bili prezentovani i u Sarajevu. Koleginica Vera Kopicl koja vodi "Videomedeju" mi je rekla da je to išlo po svetu, pa eto drago mi je, ne moram fizički biti prisutna na mnogo mesta, emanacije se ipak šire diljem naše kugle. Osim toga, na Akademiji smo se kompjuterizovali, dobili smo nedavno i "elektronsku četkicu", pa možda je i ja uzmem u ruke, ili moji studenti zajedno sa mnom. U svakom slučaju, obećavam, to će biti nekakva kolektivna umetnost.

Artmagazin: Zanimljivo je što si upotrebila reč kolektivno, jer se celom ovom pričom uklapaš u jedan od talasa koji je ponovo zaneo i poneo mnoge intelektualce, umetnike. Mada je oduvek tako da ljudi najviše uživaju u zajedničkim događanjima bilo koje vrste, na bilo kom nivou. Ako postoji jedan moderator zbivanja, svi će ga prihvatiti, kao u prvobitnim zajednicama kada je poglavica davao znak za ritual, a svi učestvuju i svi daju svoj doprinos ulogama koje im leže. Čim učestvuješ nešto ti se desi, u svakom slučaju mnogo više se dogodi nego kad pasivno primaš ono što ti je neko drugi namenio da konzumiraš...

Milica: E, to sa poglavicom mi se veoma sviđa...

Složile smo se: Čovek nije ostrvo, nije ni usamljeni vrh i mora da razmenjuje sa drugima ono što ima...