Branko: Pa, nisu to neke zvučne internacionalne nagrade. Recimo austrijski konkurs za crtež, meni je bio važan, ali nije mnogo poznat. I davno je bilo, šta sad ljude da opterećujem time. Učestvovali su na tim konkursima i neki od poznatijih ljudi, ali nije to toliko veliko da bi ljudima previše značilo, sem onima koji su stručnjaci. A i kada bismo se time biavili, morali bismo da otvorimo, kao na kompjuteru, jednu oblast samo za informacije te vrste. Onda bih morao da kažem ko je bio u žiriju, ko je sve učestvovao, po čemu su poznati, bilo bi i potpitanja...

Art magazin: Baviš se dosta i muzikom. Imaš i svoj orkestar "Imperijum of džez", u februaru 1998. pozvan si da sa "Imperijumom of džez" učestvuješ na rok-koncertu upriličenom za 250 godina elibertacije Novog Sada. Činilo se da orkestar više ne postoji...

Branko: To je stvar koja traje godinama, ima razne oblike, razvija se. Opisao bih ga kao jednu staru novosadsku rok grupu, koja je počela na džezerskim tradcijama, pa se menjala u skladu sa raznim situacijama, prilagođavala se. Mi s vremena na vreme odsviramo po neki koncert. Uglavnom su to neke žive svirke. Zbog toga što ja nisam stalno na istom mestu, ne mogu ozbiljno i kontinuirano time da se bavim, zakazujemo koncerte onda kada sam u Jugoslaviji, grupa se skupi odsviramo po neku probu i odmah nastupamo. Olakšava nam to što sviramo uglavnom iste pesme iz godine u godinu, razlika je u tome što te kompozicije uvek sviramo na neki drugi način. Kad sam ja u Beču, članovi grupe i sviraju u nekim drugim bendovima ili grade solo karijere.

Art magazin: Kad smo dogovarali ovaj intervju, rekao si mi nešto veoma zgodno: rekao si kako se nadaš da nikad nećeš biti toliko ozbiljan koliko su ozbiljne stvari kojima se baviš. Šta podrazumevaš pod tim?

Branko: Pa da. Čovek počne nečim da se bavi, onda to dobije neku tako ozbiljnu dimenziju da me prosto uplaši to što sam se upustio u stvari koje odjednom dobiju na veličini. Uzmimo za primer film, to je jedno veliko preduzeće. Sad sam se upustio u jedan film. Napravio sam projekat i podneo ga Ministartstvu kulture Austrije, imao sam tu sreću da je moj projekat prihvaćen, odobrena su mi sredstva da bih mogao neko vreme time da se bavim, dakle dobio sam subvencije zasad za scenario i sad na tome radim. To mi je treći projekat koji mi subvencionira Ministarstvo kulture Austrije. Sam scenario za mene nije neki naročito veliki posao, imam sve u glavi, svaku sekvencu, skoro svaki kadar već sam pregledao u svom mozgu i samo treba da sednem i zapišem šta se to dešava, šta ko kaže. Ali, kad uzmem u obzir šta još treba da se uradi, onda se uplašim te velike odgovornosti i te ozbiljnosti i rada i dela. Jer još ne znam koji to nivo može da dobije, ko će biti producent, ne znam ko će režirati, kakvi glumci će tu igrati i tako dalje. To je nešto što me zbunjuje.

Art magazin: Kakav će to biti film?

Branko: U pitanju je igrani film, mesto radnje Beč, lica su u Beču, dodiruje gastarbajtersku problematiku, međutim, ima jednu finu dimenziju, pa mislim da može da bude zanimljivo kao neka globalna pojava: mešanje ljudi, mešanje tema. Ima tu i seksa i politike, što je normalno, izgrađivao sam se na tradiciji političke komedije Makavejeva, Žilnika i drugih, samo što kod mene više dolazi erotski naboj u žižu. Politika, komedija, seks. Ubacio sam još jedan element: nasilje. U današnjem filmu ima mnogo nasilja, a dodajem i više od toga.

Art magazin: Nasilja je u svemu oko nas, pa ako bi čovek želeo da traži uzore u ličnostima i događajima koji su u opticaju u javnosti, ne bi imao šta da odabere ako bi tragao van nasilničkih tema. S kojim razlogom ti insistiraš na toj temi?

Branko: Mislim da se klin klinom izbija, pa se nadam da će ljudi jednom reći: pa dosta više toga, stvarno je preterano. Tako rade Monti Pajton, Sem Pekinpo, oni su već na toj liniji, nagomilali su gomile mesa, krv do kolena, to je neki trend. U mom filmu ima mnogo tog ramboovsko-švarcenegerskog fazona. U stvari, nasilje je sada veoma teško izbeći jer je prisutno u svemu. Tako nema razloga da i ja to ne napišem.

Art magazin: Da li za taj film ti treba da nađeš i producenta i režisera i ostalo? Ili to ide nekim drugim putevima.

Branko: To mi je sad problem, ne znam kako to dalje ide. Kad napišem scenario onda ću da se interesujem šta dalje treba raditi. Ako bude trebalo naći ću producenta. Imam ja poznanike koji se time bave, znam i neke producentske firme, ali još nisam napravio korak u tom pravcu. Hteo bih sam da pravim film, a za mene je to nepoznanica, ne znam kako se dolazi do tih mogućnosti.

Art magazin: Još i režija?! Misliš li da bi mogao to da isteraš?

Branko: Samo treba doći do producenta koji je u stanju da dođe do novaca i ima dovoljno poverenja u mene da bih ja to mogao da režiram. I ovako sam multumedijalno orijentisan, onda bih sve spakovao u toj filmskoj formi: muziku, pisanje. Ja sam sarađivao na filmovima, jedino kameru ne znam, ali to ni ne bih ja radio, već snimatelj.

Art magazin: Zanat služi tome da se ideja realizuje u bilo kom mediju, evo recimo razgovaramo da bi intervju bio na Internetu. Da li i sa tim medijem imaš nekakva iskustva? To je, takođe, sinkretičan medij, omogućava da se izaziš u svim tim oblasitma koje si dosad pojedinačno koristio?

Branko: Nemam neka posebna iskustva s Internetom. Ali je verovatno da ću se i time baviti. Što više ulazim u to, to više se približva taj čas. Jer kako za nešto saznam, moja mašta počne da radi, neke hemikalije počnu da luče i povezuju se u mozgu i od toga nešto proizilazi. Ta zračenja iz ekrana kod mene izazivaju reakcije. Sad kad bih ozbiljno rešio time da se bavim, onda bismo Luka i ja nešto naparavili da bude interesantno. Tako je počelo i sa filmom, sa Karpom Aćimovićem, imao je gomilu snimljenog materijala, tri dana smo radili u "Neoplanti" u montažnoj sobi i napravili smo film koji je dobio nagrade na međunarodnim festivalima. Tako da kad bismo sad odvojili ovde vreme i koncentrisali se na posao, ja sam siguran da bismo i na kompjuteru napravili nešto što bi bilo akceptabilno. Onda se to pošalje na "Ars elektornika" u Lincu ili na sličnu adresu, kako se to već radi. Tako postaneš umetnik još više medijski. Pojavi se medij, onda se integrišeš s tim medijem i nešto se napravi. Najbolje je kad ima neko ko bi dao neku kintu, da preuzme finanisjki rizik, da bi to moglo da se napravi. Problem je što sve košta i skupo je. Najjeftinije je bilo ono s olovkom i papirom, tako sam i počeo da crtam.

Art magazin: A glas?

Branko: Pa za glas ti treba mikrofon i pojačalo, stručnjak koji namešta. Sad je i za to potrebna mašinerija da bi se čulo kako treba.

Art magazin: Mislila sam na glas u nekoj kamernoj situaciji.

Branko: Književno veče?! Dođeš i čitaš. Tako je sve to počelo.

Art magazin: Ti si krenuo od olovke i glasa, od jeftinih medija, a sad stižeš do filma. Film je ubedljivo najskuplji. Ima li tu nekog plana?

Branko: Ja radim ono što mogu. Da imam mogućnosti ko zna šta bih sve radio.

Art magazin: Neki umetnici kažu kako osećaju da imaju misiju, oni se trude tako dobro da oblikuju svoju poruku da sigurno dopre do ljudi. Drugi umetnici imaju drugačije ambicije. Da li ti imaš poruku i ako je imaš da li hoćeš tako da oblikuješ da dopre do ljudi kao komunikacijska razmena, ili želiš da zapanjiš: napravio sam savršeno delo?.

Branko: Kod mene lično u pitanju je samo da se nešto radi.

Art magazin: Pošto ovako pričaš o tom prelaženju iz medija u medij: ako treba slikati, salikaću, ako treba crtati, crtaću, ako treba pisati, pisaću, ako treba svirati 'ajde sviraću, ako treba film, pa i to ću raditi - da li si o tome razmišljao da nije presudan medij nego ono što hoćeš da kažeš?

Branko: Medij je sve manje presudan. Važan je samo ako se neko ne opredeli samo za taj jedan medij. Recimo, neko hoće da bude pisac, samo time se bavi, opredelio se i ne interesuje ga ništa drugo, ili neko hoće da pravi film, uzeće tekst od tog pisca, preradiće ga u scenario, ili će ga preraditi za simgfonijski orkestar. Znači, neki ljudi se koncentrišu na jednu stvar, a ja se samo privremeno koncentrišem: dok sam pisao roman šest meseci, uglavnom sam pisao roman, možda sam imao dva tri koncerta u međuvremenu, i nacrtao sam dva-tri crteža, ali sam bio pisac šest meseci. Kanal kroz koji ide to što radim meni više nije bitan, za mene više nije presudna ni poruka, naprosto ono što se sada radi teče (curi) samo. I više ne mislim da li je kvalitetno ili nije kvalitetno, siguran sam da je kvalitetno. Već postoji sigurnost u tom smislu da kad nešto radim onda ima i neki kvalitet, da nije bezvezno prosipanje energije. Čak i kad je muzika u pitanju u koju se najmanje razumem, imam dovoljno iskustva da i tu ostvarim neku esenciju. Recimo, pre nekoliko godina radili smo na kompjuteru neku muziku, i ja nisam bio siguran da je to dobro, a kad smo je sad skoro preslušali vidiš da je bilo veoma dobro. Jedino što nije čuo niko ko je stručnjak, pa da nas potapše: au, momci, ovo je super.

Art magazin: Radiš stalno? U kondiciji si?

Branko: Da, stalno nešto radim, makar te sitne stvari. Ja nisam za to da radim neke grandiozne projekte, nego hepening ovde, izložbu tamo u nekom malom prostoru, ili ću čitati pesme u nekoj maloj sobici. Ne zanima me grandomaski pristup, niti glamur. A bolje je. Za film je, naravno, bolje kad se pravi sa više sredstava, ali za neke je bolje da imaju manji budžet.

Art magazin: Neki umetnici više vole sve da rade sami (pisci, slikari, kompozitori), drugi vole da rade u grupi (film, pozorište, bend). Da li je za tebe bitno da li se ispoljavaš individualno ili u grupi?

Branko: I ja više radim sam. Nisam ta vrsta autoritativnog čoveka koji je u stanju da drugima nametne šta će raditi. Ako je to grupa, mi nekako više spontano dođemo do rešenja, ili me pitaju: šta oni sad da rade, kako da sviraju. Ali nisam autoritaran i ne umem nikoga da poguram u pravcu koji bi meni prijao. Nisam taj tip.

Art magazin: Ti želiš da režiraš taj svoj film o kome smo pričali, a režija podrazumeva prilično organizovanu ličnost koja može da upravlja grupom, kako ćeš onda režirati ako znaš da nisi u stanju da komanduješ ljudima?

Branko: Film je ogromno trošenje novca, i najmanja glupost donosi ogromne troškove, tako da mora neko o tome da se brine. To ne bih mogao ja da radim, već bi morao neko da vodi računa o tome da sve funkcioniše. Jedino tako vidim da ekipa čita moje misli i da se prilagođava, da rade to što treba da se radi. Ako hoće da rade na tom filmu, treba da shvate o čemu se radi i da se tako i ponašaju. Ne mogu ja trčati okolo sa nekim megafonom i naređivati. I ako bih to radio, ljudi bi se smejali umesto da slušaju šta govorim, oni bi se valjali od smeha, jer nemam tu dimenziju ličnosti da mogu nekom da komandujem. Znaju to i deca. Učenici u nekom razredu u kome sam zamenjivao, odmah su me provalili da mogu da rade šta hoće, i znali su da nisam u stanju da ih sprečim. Ima ljudi koji drže druge ljude u šaci, ali ja to ne znam i ne mogu, nemam tu vibraciju, odmah me provale i ljudi čak i životinje. Jednom su mi dali da držim nekog konja i odvukao me je kuda je on hteo. Ako bih ja režirao, imao bih nekog da brine o radu s ekipom.

Art magazin: Koji bi umetnici za tebe bili uzor ili oni od kojih si učio?

Branko: Teško da bi neko mogao da mi bude uzor. Prvo ne poznajem film dovoljno niti ljude koji se time bave da bih rekao ko mi je uzor. Ne pratim uopšte filmsku produkciju, gotovo da ni ne idem u bioskop. Tako da ne znam ni ko bi mogao da mi radi. Morao bih sam da radim na osnovu vlastitih impulsa. Morao bih da nađem stručnjake za te razne druge oblaste: producent, kamerman, itd. Morao bih da se raspitam ko je dobar za to, ko je dobar za ono.

Art magazin: Da li bi pozvao Žilnika ili nekog filmskog stvaraoca iz vremena crnog talasa, s kojima si radio?

Branko: Pozvao bih na kafu, da prošetamo i tako. Popričao bih s njim, ali ne bih želeo da pravim žilnikovski film, niti makavejevski. Više me privlači Spilberg, ali teško da bi on pristao...

Art magazin: Koje bi teme ti izdvojio kao tvoje osnovne teme, a da si pokušao u svim navedenim medijima njima da se baviš?

Branko: Pošto sam studirao političke nauke, neka vrsta politike se provlači u svemu tome što radim, na ovaj ili onaj način, negde je to više definisano, negde manje. Ali, ja nisam političar u tom smislu da mi je politika posao, pa se politika kod mene provlači samo u nekakvom kontekstu: svestan sam tog polja. Jer se ja ne bavim politikom kao neko ko samo čita novine. Posedujem određena predznanja i kritički se odnosim prema društvu i stvarnosti u globalu: kao što su razvoj kapitalizma, imperijalizma i slično.

Art magazin: Ti si, u suštini dosta miran čovek, a strastvenost koja gori u tebi i koja se ispoljava kroz tvoje pisanje, crtanje, muziku, ona se u tvom ponašanju direktno ne primećuje u svakodnevnom životu. Kako idu ti impulsi iznutra, šta se tu događa, zašto toliko pravaca, toliko medija?

Branko: Verovatno su različiti uzroci. Počeo bih odatle da se ja umetnošću profesionalno bavim. Još kao dete sam se zanosio time da se bavim tako nekako, nekom kreacijom. Razvijao sam se tako. Nisam se razvijao u smislu da radim u nekoj kancelariji, da obrađujem neke dokumente, ili da radim u nekoj uslužnoj delatnosti. Ja ne znam da opravim ništa, mene niko nikad nije pozivao da radim neki takav posao i kada sam pokušavao, oterali bi me posle dva dana, jer nisam bio sposoban za takve poslove. Ali, razvijao sam se tako da mogu u momentu da se prilagodim: treba da se crta - mogu da crtam, ako treba da se piše - mogu da pišem, treba da se svira - 'ajde i sviraću. Iza toga postoji jedan dugogodišnji usmereni interes, a kad je muzika u pitanju iza toga stoji i vežba na instrumentu. Što se tiče pisanja, godinama sam, svakodnevno, sedeo i vežbao da pišem tekstove na pisaćoj mašini, prošlo je sedam-osam godina rada pre nego što sam objavio prvi tekst. Iza toga stoji jedan rad, jedan napor, jedna utrošena energija i svesno usmerenje. Kao skakač u dalj, on vežba da skoči što dalje. Tako sam ja vežbao da pišem. Jednog dana kad sam počeo da objavljujem, to je imalo smisla. Ne verujem da neko može odjednom nešto da napiše i da to bude tekst i po formi i sadržajno i grtamatički. Drugi aspekt je da moram od toga da živim. I kad mi kažu: "Napiši jedan roman!", ja mogu da ga našem, ali sve što radim mora da ima i neki finansijski rezultat, da bih mogao da preživim. Ako kažu: "Dobićeš za to honorar", odem kući sednem i napišem roman, odnesem izdavaču, oni to pregledaju, ako im odgovara potpišemo ugovor, dobijem pare i tako... Trebalo je da se napiše roman, ja sam to uradio. Seo za pisaću mašinu i šest meseci svaki dan sedeo i pisao roman "Potonuli brodovi od hartije" (objavljen u Sarajevu pre izbijanja rata). Nedavno sam dobio subvenciju da napišem roman i napisao sam trista strana. Onda sam dobio neku paru da prevedem jednog austrijskog pisca na srpski, seo sam pa sam ga preveo. Mnoge stvari tako nastaju, a neke stvari nastaju spontano. Ali, sve je manje sponatanosti u tome. Mada, ima, nedavno sam počeo da pišem nešto autobiografski, to je spontano, to niko nije poručio. Onda s vremena na vreme nakupilo se nekih pričica, pisao sam ih za časopise, neke su nastale u nekakvom spontanitetu, sad vidim ima tu desetak priča, sešću i napraviću još pet, pa će biti zbirka priča. Tako se stvari odvijaju kad je pisanje u pitanju, a može i na drugi način, skupi se, recimo, austrijska "Trans Vin" grupa koja organizuje umetničke akcije. Otrkiju nekaku napuštenu pijaca koja zvrji prazna, onda oni predlože umetnicima da izvode na tom prostoru svoje projekte. Umetnik izabere mesto, smisli i predloži projekat i tako... Učestvovao sam u nekim akcijama te vrste, više kod mlađih umetnika da podržim njihove inicijative.

Art magazin: Kakav je tvoj položaj u Beču?

Branko: U Beču imam status slobodnog umetnika i živim tako već 23 godine, od 1974. Nisam član ni jednog udruženja, napustio sam ih, nisam plaćao članarinu. Sam se probijam. Nije to ništa specijalno, imam dosta dobar imidž od ranije, a i ljudi kad vide moje radove hoće da ih kupe. Nemam običaj da nosim neki portfolio, niti biografiju, nosim samo mapu sa radovima, pokažem je i ljudi koji me nikad nisu videli niti čuli za mene - kupuju zato što im se dopada. Ili mi zakažu izložbu. Iz takvih susreta sam imao nekoliko izložbi u značajnijim gradskim galerijama u Beču, i oni imaju neku vrstu društvenog kapitala, recimo u vidu galerija koje podpadaju pod udruženje ili pod grad. Sa privatnim galeristima ja nemam nikakve kontakte, jedino što nekad odem na neku izložbu, popijem čašu vina, ako ima nešto da se nabode na čačkalice... i to je sve. Snalazimo se. I Anđelija (Andrina žena) je počela da izlaže. Ponekad i radimo, ako kad uleti neki posao. Bude to i fizički rad. Recimo, prošle godine sam radio na projektu japanskog vajara Kavamate. Deset dana sam kucao eksere za jednu ogromnu skulpturu, Kavamata je pravio neki ogroman objekat u centru grada. Došao sam do tog posla tako što sam upoznao jednog slikara, Leonarda, on je iz Kolumbije, ili Bolivije, Čilea, tako nešto, pa mi je rekao da radi nešto u Vinernojštatu. I ja mu kažem da me zove ako sazna još za neki posao. Zvao me je odmah sutra ujutru u pet sati. U 6 sam već bio u prvom vozu za Vinernojštat. Tamo sam zakucavao eksere od po deset santimetara i tako deset dana. Kavamata ni ne zna ko je njemu tamo radio. Mi smo se sprijateljili i pričali smo, a ja mu nisam ni rekao da sam ja isto umetnik i da radim skulpture od drveta. Posle, jedan moj drug, slikar, doveo mi kupca, pa kaže: dobro da Kavamata ovo nije video, jer kad bi se od tvojih crteža napravio projekat, to bi bilo nešto.

Art magazin: Ne znam kako ćeš me razumeti. Mi sad ne pričamo prvi put, često se srećemo, i razgovarali smo, a ja ne mogu da definišem neku tvoju ambaciju. Ti kao umetnik nisi agresivan u onom smislu da hvališ svoj rad, da napadaš, da pričaš šta sve radiš, šta sve planiraš, ko se već zainteresovao za tvoja dela, gde si prodavao, ti ne tražiš neke posebne uslove, kao da te ne zanima kako će tvoje delo biti upakovano, a znamo da se danas traži pakovanje, a ne sadržina. Zašto tolika skromnost?

Branko: Moja ambicija je u nekim drugim sferama. Ja sam ipak jedan stariji čovek i živim na starijim tradicijama. Odrastao sam drugačije i verovatno na tom polju treba tražiti moje ambicije. Ono što je nama bio problem kad smo bili mladi, bio je problem verifikacije, da li je to što radim dovoljno dobro, ili nije. Kod ovih mladih, vidim, problem je probiti se, ugurati se, bez obzira da li je to baš originalno ili nije. A ja sam kao dete, izgleda, bio iskopmleksiran. Osim toga bili smo drugačije vaspitavani. Nas su učili da moramo nešto strašno veliko da napravimo da bismo se dokazali i da bi onda neko rekao: "E vidiš, to je dobro, lepo je". Ukupna energija agresije u meni ide na to da napravim nešto zapanjujuće kvalitetno. Moj napor ide u tom pravcu da budem jedan od najboljih slikara i jedan od najboljih pisaca. Ali, kroz kvalitet, kroz sadržaje. Sa druge strane, svestan sam hendikepa - nemam preduslove da budem baš tako strašno dobar umetnik, slikar, muzičar. Muzički nisam školovan. Nemam muzičko obrazovanje, nemam ni trening za slikarstvo, nisam završio akademiju i ne poznajem sve tehnike koje se dobijaju u školi. Konceptualna umetnost mi je najbliža, jer se zadržavaš na samoj ideji i na osnovu ideje pokušavaš da rešiš problem. Tako da gledam da nađem neku sredinu i da na osnovu iskustva ocenim šta je tu dobro, da bude dovoljno dobro, a da izbegnem suviše velike ambicije, da to držim pod nekom kontrolom. U tome se ogleda moja ambicija. Ta agresija ili naboj ako je usmeren, onda je u tom pravcu. Osim toga postoji još gomila raznih stvari. Recimo, naučio sam da izbegnem situaciju u kojoj bih bio nečija alatka, nečija produžena ruka, ne želim da me neko eksploatiše, gledam da idem svojim putem i pri tom se trudim da izbegnem opasnost da postanem nečija mašinerija. Ne želim da proizvodim slike zato da neko od toga ima koristi a nije učinio ništo posebno da meni omogući rad. Galeristi, recimo uzimaju svojih 30 ili 40 ili 50 posto, a da pri tom ne rizikuju, gledaju da imaju samo poznate autore. To je samo jedan od primera. A drugo, idu mi na živce ljudi koji se identifikuju s nekim stvaraocem, on čini, a oni ne čine ništa i onda se poistovećuju s njim: "A, onaj, znam ja njega, on je naš!" A pri tom ništa ne rade da tom našem pomognu da stvara u boljim uslovima. Recimo, ja se tamo mučim i zlopatim, i ne samo ja, ima sijaset ljudi iz naših krajeva koji se izlažu u prvim borenim redovima umetnosti, a onaj sedi lepo kod kuće, u svojoj fotelji i hvališe se kako smo mi talentovana nacija: eno onaj je u Njujorku, ovaj je poznati slikar, pa smo svi mi sad jako dobri zbog toga...

Art magazin: Ti poznaješ mentalitet Novog Sada, mi jako volimo naše ljude, i ako su u svetu nešto postigli onda se identifikujemo s njima. Šta bi mogao da kažeš nacionalnim osećanjima, o nekakvoj nacionalnoj identifikaciji iz ugla umetnika?

Branko: Pre bih rekao da je u pitanju identifikacija sa ljudima iz ovog podenblja, ako je neki, bilo koji Novosađanin negde uspeo, onda kažu: "A, imamo jednog u Melburnu, imamo jednog u Kuala Lumpuru, taj se probio, jako je dobar, prodao je 50 slika, takvi smo eto mi, svi smo mi jako dobri. Da sam ja otišao u Kuala Lumpur i ja bih bio isti takav, isto tako dobar". Onaj se tamo iscedio radeći, osim toga morao je da napusti svoj grad, jer dok je bio u Novom Sadu, ovaj što je sad sav ponosan podmetao mu je nogu da ne uspe ni slučajno. Ima tih pojava mnogo. Ja sad skupljam skupljam takve podatke u moju memoriju i pokušavam da nađem neka rešenja za njih. Ne skupljam ih zato što sam zlopamtilo. Ne želim ja nikom da se osvetim, ni ne znam ko me je sve onemogućavao, jer to je uvek tako bilo mutno, niko to ne radi javno. Ali, ako se desi da postignem uspeh, trudiću se da iskoristim iskustvo da ne budem izmanipulisan.

Art magazin: Ipak često dolaziš u Novi Sad, jednom, dva puta godišnje...

Branko: I više puta.

Art magazin: Da li nešto u Novom Sadu izlažeš, pokazuješ? Znaš da te klinci obožavaju, i što dalje više imaš poštovalaca...

Branko: Ništa ne radim osim nekih sitnih stvarčica. Pozvan sam recimo da učestvujem na koncertu za 250 godina Novog Sada, došao sam da sviram sa mojim orkestrom "Imperijum od džez". Bude tu i nešto intervjua za radio, novine. Između ostalog, tražim izdavača za pozorišne komade koje sam preveo od Jure Zojtera, ili tražim teatar koji će to da izvodi, ili tražim izdavača za moj novi roman i tako radim, niz stvari. U Subotici treba da bude velika izložba mojih radova u "Likovnom susretu" i sad eto to radim. Učestvovao sam u hepeningu sa Dadom Badom. Uglavnom je to paket stvari kojih pokušavam da ih se ratosiljam da bih konačno počeo da radim na filmskom scenariu, pa da nađem ljude koji će to da realizuju da dobijem malo veću paru da mogu malo komotnije da živim i da se opustim.

Art magazin: Natežeš od projekta do projekta?

Branko: To izgleda kao da natežem. Kad dobijem neku paricu pokušavam s tim da uradim još nešto pored onog što je plaćeno, jer nemam drugačijih mogućnosti. Ko se bavi privredom može to razume, jer je i ovo neka vrsta privređivanja. Pokušavam da budem dobar domaćin: da ostvarim moje projekte i od toga da preživim.

Art magazin: Obično se za nove medije vezuju projekti, a u razgovoru s tobom govorimo pojedinačno o crtežu, o filmu, o pisanju, ne pričamo o multimedijalnim projektima. Da li ti sebe smatraš multimedijalnim umetnikom?

Branko: Pitanje da li ja imam takve projekte kao što rade ti drugi umetnici. Povremeno imam takvih ideja, ali obično odustajem, jer ne vidim neki naročiti smisao u tome. Mislim na tako neki performans. Sad da smišljam neki projekat, pa da to ostvarim, to nisam radio. Ne mešam medije, osim kad je u pitanju svirka...

Art magazin: To što ti predstavljaš u trendu je savremenog mišljenja o tome šta je multimedijalna umetnost i u odnosu na to si bez ostataka multimedijalan. To i jeste zadivljujuće što možeš da radiš u više medija. Da li si radio i neke velike projekte ili je to ostalo u domenu koncepta?

Branko: Uradio sam projekte po oblastima i temama i za neke velike izložbe, recimo u Kunst hale. Imam još neke velike projekte, ali ne radim ništa u tom pravcu da se ostvare. Ako tako nešto imam u glavi, nastojim da napravim zabelešku, pa će jednog dana ljudi videti kako je Andrla, eto, imao i neke velike projekte. Šteta što ih nije ostvario.

Art magazin: Konceptualna umetnost i podrazumeva da umetnik iznosi samo ideju, skicu, pa ako se nađe neko ko ima interesa u toj oblasti, pa mu se dopadne ideja, on će se angažovati da se umetnički koncept ostvari. Možda se i ostvare neke tvoje ideje?

Branko: Još jedna dimenzija: mora postojati kontinuitet u radu i kvalitetu na duži rok. Ima ljudi koji su u igri, ali moraju stalno da budu dobri. Umetnost ne trpi imitacije i foliranje. Možda u momentu može da prođe, ali neko ko to radi dugi niz godina i izlazi pred javnost, ispašće ukoliko nema srži, ako u njemu nema lave koja radi unutra, ako ta zemlja unutra nije usijana, ako je hladna planeta, ona će izleteti. To je kao u bilijaru, kugle se sudaraju, neko ide dalje, a neko ispada. I tokom vremena će se videti ko je šta uspeo da uradi, ako se to uopšte bude cenilo. Kriterijumi su prilično okrutni. Neko ko je igrač u jednom momentu na osnovu folirancije, doživeće fijasko, jedino ako ima neku budalu koja će ga finansijski ili društveno podržavati. Postoje ljidi koji imaju šarma i na osnovu koga uspevaju - kao dvorski slikar. To je uvek postojalo, ali postoje i oštri kriterijumi.

Art magazin: Vreme sve to proseje.

Branko: Proseje, jedino ne znam kad taj period prođe, koliko čovek koji je stvarao može da ima koristi od toga što je radio. Posle smrti Mondrijana koliko je za njega imalo smisila što su mu slike cenjene, ili šta znači Van Gogu što njegove slike imaju neke ogromne vrednosti, a on je umro znamo kako.

Art magazin: Ali, on je stvorio te slike.

Branko: Šta ima on od toga? Nema ništa od toga što je on stvorio slike koje posle nejgove smrti koštaju pravo bogatstvo.

Art magazin: Verovatno Van Gog nije razmišljao o tome, jer da je mislio kako nema ništa od slikanja, ne bi ni stvarao. Odakle kod tebe ta gorčina?

Branko: Pa to je i moj neki problem. Samo sam naveo Van Goga i Mondrijana jer su poznati.

Art magazin: Mogli bismo tom spisku onda dodati i Mocarta koji je umro na sirotinjskom groblju...

Branko: Mnogo je takvih velikih koji nisu imali ništa od svog stvaranja. Kad pogledam to iskustvo, pitam se zašto bih ja stvarao nešto što će imati ogromnu vrednost jednom nekada i što će neko time trgovati na licitacijama. Zašto da ja sada tako nešto pravim?

Art magazin: Da li su te tvoje koncepcije i slike koje nosiš u glavi pokušaj da zadržiš vrednosti projekata za sebe? I da li te koči u radu pomisao kako će se na tvojim delima neko obogatiti? Jer, ipak, radiš, stvaraš. Sve to deluje kao baza za unutrašnji konflikt.

Branko: Pa to jeste u stvari borba. I to jeste neka trgovina, igra na berzi. Pokušavaš ovo-ono, probaš jedno, pa drugo...

Art magazin: Vratimo se malo, čini se kao da umetnici ranije nisu razmišljali o tome šta će biti s njihovim delima, samo su radili, nisu brinuli o tome za šta će se upotrebiti njihova dela, a u ovom vremenu se to pitanje postavlja: zašto ja da radim kada će to neko drugi da eksploatiše. Da li je je to taj pristup?

Branko: To je samo jedan aspekt toga kompleksa šta će posle biti kad mene ne bude kao umetnika. Drugi je ovaj: zašto ja da radim neke radove koji će posle pet hiljada godina biti izloženi u nekom muzeju, ako to uopšte bude, a možda i ne bude tako. Koji je smisao moga naprezanja i ulaganja napora u taj rad? Ako ne bude izlagano onda nema smisla ni sada da se radi, jer nema vrednost, a ako bi se moje delo izložilo u nekom muzeju budućnosti, onda je pitanje šta ja time dobijam i kakvog ima smisla da moj rad visi u nekoj galeriji na Mesecu za pet hiljada godina.

Art magazin: Imaš li neki odgovor?

Branko: Nemam. Ali to su neke neurotične situacije kroz koje čovek prolazi svakodnevno hiljadu puta. Misliš ovako-onako, paziš da nešto uradiš a da ne uradiš neke eskivaže.