Danilo Vuksanović: Reč je o kombinovanoj izložbi crteža i slika, ukupno 21 rada, objedinjenih naslovom izvedenim iz jedne Plutarhove misli koja objašnjava pojam kruga u okviru jednokrakog trougla. Upravo to je jedan od lajt motiva mog najnovijeg ciklusa slika na kojem su uglavnom trouglovi okrenuti prema gore - kao simbol vatre/ muškog principa, zatim trouglovi okrenuti prema dole - kao simbol velike majke roditeljke/ vode, i naravno krug, s pojedinim ekskursima na jednokraki krst, čime sam hteo da objedinim osnovne elemente - objašnjava Danilo Vuksanović ciklus slika "Ravnica istine", u kojem po vlastitom priznanju ima mnogo toga magijskog, univerzalnog, a najmanje aktuelnog - "dnevnopolitičkog".

Kao bitan detalj svojih novih radova Vuksanović ističe motiv nemušto ispisanog rukopisa. On povezuje cilus "Ravnica istine" s ciklusom "U mimohodu", a autor kaže da taj rukopis nije čitljiv, nego je vrsta nerva koja prati i objedinjuje ostale likovne elemente, gradeći teksture i stvarajući brojne vizuelne utiske.

I ovaj put Danilo Vuksanović je putovao s Draganom Bartulom, slikarom iz Loznice, ali za razliku od prošlog puta, Vuksanović nije siguran da će i ovaj boravak u Italiji rezultovati pisanom publikacijom. Posle prošlogodišnjeg boravka u Karpiju, Vuksanović je objavio publikaciju "Epizoda", u okviru koje je slike pratila i pisana reč, takozvana prozaida. Zato je Vuksanović pristao da njegov drugi radni boravak u Italiji isprati intervju koji je dao za "Art magazin".

Art magazin: Kako vam leži drugi jezik umetnosti, onaj pisani? "Epizoda" nije vaše jedino spisateljsko iskustvo!

Danilo Vuksanović: Ne mogu da kažem da je literatura polje u kojem se snalazim kao kad je reč o slikarstvu, crtežu ili bilo kojoj likovnoj disciplini. Tekstove pišem uglavnom za otvaranje izložbi, kataloge, za potrebe restauracije... Tu pokušavam da pratim kako ljudi razmišljaju i da iz ugla kolege napišem tekst koji će, po mom mišljenju, mnogo više značiti iz ruke nekog ko se bavi istim poslom, nego, uz svo dužno poštovanje, iz ruke likovnog kritičara koji imaju potrebu da svaku od tih likovnih senzacija smeste u fioke i donekle ograniče. Sam slikarski proces tu odlazi u drugi plan i teorija dominira, a ona ne mora biti tačna - ona stoji klimavo. Što se tiče moje "Epizode" s izleta u Italiju, pronašao sam prozaidu - nešto između pesme i proze - formu koja odgovara savremenom vremenu u okviru kojeg sam sa što manje elemenata hteo da dočaram kako je izgledao moj boravak, šta sam doživeo, čuo, i što je najvažnije, šta sam tamo naučio. U pisanoj reči još se brusim i tražim formu koja mi najviše odgovara.

Art magazin: U jednoj od tih prozaida zapisali ste kako je Italija svet "nepregledne umetnosti". Šta jedno takvo saznanje, uvid, izaziva u vama, koji se bavite upravo tom umetnošću?

Danilo Vuksanović: Kad čovek dođe na jedno takvo mesto, u jednu takvu zemlju, mnoge stvari za koje misli da je uradio, postigao, ili sredina u kojoj živi, deluju pomalo provincijski. Tad vas s jedne strane obuzme tuga, a s druge strane pokušavate da se što bolje uključite u taj novi svet, upoznavajući ga. U jednoj prozaidi sam napisao sam da je Novak Radonjić posle odlaska u Italiju prestao da slika. To se nije desilo meni, danas je vreme drugačije... Novak Radonjić u tom moru nije mogao sebe da prepozna kao kap. Mislim da za razliku od njeg mogu da budem jedan delić te nepregledne umetnosti. Opet, sve što su uradili u likovnom smislu aktuelni umetnici Italije, što smo videli u Bolonji, Modeni i još nekim gradovima, nije naprednije od naše scene, samo je tržište razvijenije. Kad sam napisao "nepregledna umetnost" mislio sam pre svega na arhitekturu, način života, istoriju, a ne na aktuelnu scenu i umetnost.

Art magazin: Smtrate li prostor i vreme određujućim za život ili umetnost pojedinca? Vi sebe nazivate i panoncem i dinaridom...

Danilo Vuksanović: Rođen sam u Somboru, a posle sam se preselio u Novi Sad, dakle živim i pripadam Vojvodini. Moji roditelji su poreklom Crnogorci, samim tim moj przavičaj je u Crnoj Gori, gde sam odlazio redovno i napravio šest, sedam izložbi od slika i crteža koji su nastali tamo, na planini Sinjajevini, tako da je to za mene u neku ruku bio paralelan život. Kad u i oko sebe primetim stvari koje se ne mogu artikulisati, koje nisu u sklopu neke forme ili se tiču jednostavnog temperamenta, to su stvari koje nosi svaki moj gen. Sredina formira čoveka onako kako bi ona želela, u stvari kako joj se čovek prilagodi... Mislim da odrastanje u Somboru i kasnije sazrevanje u Novom Sadu za nekoga može biti idealan put, pošto i Novi Sad i Sombor predstavljaju centre ne samo srpske, nego kulture uopšte na ovim prostorima, a ako ponesete u sebi sa sobom lepotu crnogorskog planinskog pejzaža, onda vam to može biti samo plus. Sebe određujem u smislu da ne mogu da kažem da pripadam samo jednom ili samo drugom, nego da se nalazim između, kao što to uostalom čine mnogi ljudi danas. Čim sebe čovek odredi na jednom mestu, ukopa se u zemlju i to za mene nije čovek koji se, recimo, može baviti umetnošću.

Art magazin: Koje vojvođanske impresije, "pejzaže", nalazite za posebno insiprativne?

Danilo Vuksanović: Odrastao sam u gradu kojem je Konjović, kog sam poznavao, posvetio svoje delo. On je čitav svoj vek bio ekspresionista, neko ko je baroknom, razigranom, jakom crnom konturom gradio nekoliko slika na dan i mislim da je Lubarda jedan je od retkih koji može stati uz njeg. Konjović određuje vojvođansko žito, ljude u njemu, kafane, boeme i klošare, svu gospodu, ali treba imati u vidu da dokument danas u slikarskom smislu više ne postoji. Iskreno, ne mogu puno da dočaram način života sad, možda i mogu ali to više ne bi bilo u toj meri vidljivo. Mene su u likovnom smislu više interesovali ekscentrici, barokni tornjevi i zgrade, nego pejzaži. Urbani sklop Novog Sada koji se stalno menja kroz sukob starog i novog mi je bio najinteresantniji početkom dvehiljaditih, kad sam radio na Radničkom univerzitetu i gledao s visine.

Art magazin: Kad bi se setili svog detinjstva, kakvu priču bi ispričali, a da ona dovede do slikarstva? Imate crtež iz Sombora koji datira iz 1977!

Danilo Vuksanović: Taj crtež sam radio sigurno, bez preterivanja, 300-400 puta. Samo sam precrtavao sliku "Bitka kod Sente" Ferenca Ajzenhuta koja je dimenzija sedam puta četiri metra i nalazi se u somborskoj opštinskoj zgradi, gde me je otac vodio na sastanke. Prvi put sam je video u radnji kao razglednicu, dok sam šetao s majkom. Molio sam mamu da mi je kupi, ali to je bila poslata razglednica i dobio sam je tek posle upornog moljenja, a nakon toga sam je uporno precrtavao. To je za mene nešto što me podseća na slikarstvo i što mi je bilo veliki motiv. Upravo ta slika dimenzija sedam puta četiri, bez obzira šta je na njoj (iako je to značajna bitka za ove prostore), morala je za nekog ko ima bar malo osećaja da probudi, ili razbukta neku vrstu talenta. Kasnije sam se, pored Konjovića, upoznao i sa Vladimirom Spasićem, Pajom Blesićem, Dušanom Mašićem, sa sad neizbežnim čika Savom Stojkovom, i mnogi, drugim slikarima Sombora. Sombor ih je uvek imao jako puno i oni su činili društveni život. Pošto je Sombor mali, na dve-tri ulice se svodi osnovna cirkulacija, uvek ste ih mogli susresti, videti njihove slike...

Art magazin: A kako vam se danas, kao mlađem slikaru, čini presek scene u okviru koje radite, u vremenu koje karakteriše ekspanzija, praktično eksplozija vizuelnog?

Danilo Vuksanović: Svako vreme ima svoje odabire, da ih nazovem "komisijama", iako to nije kao ranije, kad se znalo ko se bavi grafikom, a ko slikarstvom... Od devedesetih ide sasvim drugačija priča, počinje kao i svugde da dolazi do meteža i prisustva novih tendencija koje ne traže svoje mesto, nego se za njeg bore. Što se tiče čistog slikarstva, nastalog na štafelaju, bez obzira da li je angažovano, da li se bavi socijalnim temama ili nešto slično, postoji nova generacija mladih koji su zanimljivi, a takođe, i neki koji sad već prelaze tu granicu mladosti - 35 i više. Uzeću i nabrojati prvo mog prijatelja, a da li bi se on mene setio to je već pitanje, Danijela Babića, koji predstavlja pop-art, stripoliko viđenje savremenog čoveka. Tu je Tadija Janičić sa zanimljivim komentarima ljudskog društva, a onda, od apstraktnih slikara koji to rade drugačije, tu je Aleksandar Dimitrijević, koji se igra sa simbolima, znakovima "iks" i "o", i sastavlja velike formate, pravi zapise. Njegove su slike kao velike poruke, zapisi u prolazu. Od tog istog društva je i Milan Nešić, koji radi kao profesor @arko Vučković iz Gornjeg Milanovca, gajeći stil crteža s aplikacijama drveta, predmeta koji ispisiju svakodnevicu i izlaze iz njenih okvira. Goša Despotovski je promišljen i ima neku vrstu konceputalnog izraza. Može se pomenuti Maja Erdeljanin, koja radi slike intenzivnog lirskog, pomalo ženskog kolorita. Ona se svaki put bavi drugim temama...

Svako pravi svoje komisije, svoje žirije, pravi svoje klanove, krugove... Prema onome ko stvari finansira i šta traži, zavisi da li će umetnik ući u neki projekat ili grupu. Umetnik je tu samo sredstvo za ispunjenje konačnog cilja koji će pokriti i opravdati priču koja je iznad svega kao jedna kapa, koja se u zadnje vreme bavi multikulturalnošću, pripajanju evropskim tokovima, novim tendencijama... Uvek se pravdamo da smo dovoljno raznoliki i bogati u toj raznolikosti. To je u redu, međutim, mnogi ljudi koji se bave klasičnim slikarstvom ili nekom drugom disciplinom, vajarstvom na primer, nemaju tu upliva, jer nemaju odgovarajuću vrstu angažmana. Tako je isto i u literaturi. Zar je potrebno da tekst bude angažovan i dnevnopolitički da bi bio izabran za nagradu "Laza Lazarević"!? Nikako se ne može ticati tvog ličnog života ili nekog susreta od juče!? Sve mora biti vezano, a sve to je način savremenog života u kojem više nikog ne zanima nečije slobodno vreme, jer ga nema ili se tome teži. Nikog ne zanima nečije lično mišljenje, ili intimni doživljaj bilo koje stvari na ovome svetu, zanimljivo je samo ono što će se ticati svakoga, a to već nije umetnost kako je ja doživljavam, nego "advertajzing", nešto što ide da proda, da pokloni, da oglasi, da uputi, a pre svega da šokira.

Savremeni umetnici, oni koji sebe tako nazivaju, hoće da šokiraju da bi privukli pažnju, hoće da budu banalni, brutalni, bahati, što znači da je sve dozvoljeno i da svako može imati svoje metode. Površnost je ono što danas ubija zato što je način života drugačiji, što nam se čini da tehnologija pomaže. Sve može tehnologija da zameni, ali sve to jako kratko traje i to je ono što je problematično, jer posle nekoliko godina doći će neka nova stvar i automatski će stare da izgube snagu, a to je znak da nešto nije u redu. Ako se poštuje samo jedan sistem razmišljanja to nije demokratija. Ako bilo koji od muzeja savremene umetnosti, ili galerija, protežira samo određeni način izražavanja u okviru vizuelnog, da li su to crtež, slika, performans, to je ograničenje. Danas ima toliko tog da se vidi i toliko izbora u odnosu na sitaciju od pre deset godina kad je godišnje bilo svega nekoliko skromnih izložbi. Sada svega ima možda i previše. Produkcija je veća, ali kvalitet nije. Opet, stvari koje su u Galeriji Matice srpske ljudima nisu toliko interesantne i ne pokreću ih. Savremeni umetnik je tu u prednosti jer je prisutan, može da reaguje, da stavi šešir pa da svojom pojavom privuče pažnju i pokrene priču da on misli ovako ili onako. Jedino što se meni tu ne dopada jeste to da umetnici svojim delovanjem sve više liče na političare, da su uvek u polemici ili sukobu s nekim, zbog ovih ili onih interesa. Mnogi umetnici su i ranije bili u sukobima interesa i jedni s drugima, ali ako se pretvore u glasila koja trube ne vidim gde im preostaje vreme za konkretan rad koji mora bit svakodnevan, kojim moraju da se bave malo po malo, kako bi im se u budućnosti isplatio.

Art magazin: Priznajete li onda da je slikarstvo "potrošeno", gde vidite sebe u situaciji kakvu ste okarakterisali?

Danilo Vuksanović: Ako neko ima poseban osećaj prema materijalnom, u smislu da je boja, pigment, struktura slike, nešto što može da se vidi, a i da oseti, to ništa drugo ne može zameniti bez obzira koliko to puta bilo urađeno, ponovljeno... Tu je problem u samom činu stvaranja, znači pravljenja, a ne izazivanja određene reakcije. To me ne zanima. Ako imam potrebu da nešto ostvarim i kasnije pokažem ljudima, to znači da je to dovoljno jako da bi se time bavio. Ako ljudi posle 20 godina ostave četkicu i pređu na drugi medij i to je razumljivo - došlo je do zasićenja. Ko garantuje da ću ja za deset godina slikati? Ispada da se zato bavim i nekim drugim medijima, pisanom rečju, koji služe da nadomeste medij koji može da vam dosadi, da vas optereti, ograniči. Svaki put napraviti novu sliku, a reći sebi da to nije ništa novo, činjenica je kao i druge u životu, ali jednostavno nastavljaš dalje. Možeš da padneš u depresiju, da se ubiješ, da kažeš sebi da nije dobro i da ostaviš. Ali, ako te nešto tera da to radiš onda je to dovoljan dokaz samo za sebe. Uvek postoje slikari koji mogu naći pokriće u tome što rade, ali takva umetnost tek posle 20 godina dobija svoje merilo. Sledeće generacije će istraživati i videti ko je tu kako stajao. U Galeriji Matice srpske radim restauraciju i ne može se reći da tehnologija u materijalnom smislu - boje, podloge - ne može da napreduje, može. Ako mogu da izravnam platno, ako imam mašine, vakuum prese, ja mogu da napredujem. Nije to kao pre - jaje i pigment, pa prepariram dasku i to je kraj. I u slikanju ikona postoji određeno pravilo, a svakome je data sloboda ako slika da ustanovi svoje pravilo. Može da se radi šta god čovek hoće.

Art magazin: Dilpomirali ste grafiku, ali ste kasnije odustali od nje?

Danilo Vuksanović: Tih godina sam se bavio isključivo crtežom i grafikom i razmišljao sam crno-belo. Slikarstva sam se pribojavao i zbog tehnoloških stvari, i nisam mu tako lako prilazio. Tek nakon završetka studija probhao sam da svoje prve slike napravim na iskustvima iz grafičke tehnologije. To i dan danas, koliko god se možda ne primeti, prisutno je. Uvek postoji podloga koja nosi sve, koja teži da pojednostavi stvar i da ima neku apliciranu, kaširanu stvar. Nije stvar samo u boji, uvek kombinujem. Kad smo studirali bilo je teško dolaziti do potrebnih materijala, pa smo se snalazili, pravili sami krede i boje, papire, onda je iz toga ostalo zadovoljstvo samostalnog kreiranja. Grafika zahteva strpljenje kao šah, puno razmišljanja i priprema do onoga osnovnog. Našao sam se u litografiji jer ona poštuje crtež i drugačija je priča - jedina u kojoj rad može da izađe onako kako je nacrtan. Grafika mi je mnogo pomogla da stvari sistematizujem, organizujem, da imam spremne skice na neku temu, razradim je više puta pa onda biram najbolju...

Art magazin: Činjenica je da radite u ciklusima. Nekolicina je bila s motivima gradova, grafita, a jedna od veselijih je "Oko moje glave" - serija portreta. Neobični su i "Krstoliki"... Koji motivi su u vama kad krećete u novo, očigledno postoji nešto što vas veže i zanima u određenoj temi?

Danilo Vuksanović: Uvek postoje paralelno tri-četiri stvari koje me zanimaju, a onda posle određenog vremena postepeno otpadaju one koje nisu interesantne. Tako se desilo da za magistraturu napravim seriju "Oko moje glave", sedamdesetak portreta tipova ljudi koji se bave određenim profesijama ili predstavljaju nešto što po svojim osobinama ne mora biti profesija. Hteo sam da ih prikažem kao jednake s profesijom iza koje se kriju, ili u okviru svojih problema. Današnji svet uniformiše i ne želi da neko sačuva individualnost ili posebnost. On želi sve da objedini pod jedan sistem i da svako jednako misli, da bude umrežen i u finansijskom i u dihovnom smislu, ako ga ima. Face od političara do našeg komšije, narkomana, sveštenika, pesnika ili bilo kog drugog, bio je samo pokušaj, prvi pokušaj, baviću se time i kasnije sigurno.

"Krstoliki" su nastali slučajno, jer sam u Crnoj Gori 1999. doživeo zasićenje klasičnim formatima, pa sam crtež počeo da okrećem na sve četiri strane radi dinamike, dramatike, da mu sečem ivice i istražujem nešto nalik pećinskim crtežima. Sad sam se odlučio za trougao i time slika, takođe, izlazi iz okvira, ali je i dalje klasična. Ciklus nastaje ako jedan motiv krene spontano da se ponavlja. Najlakše je slikati svoju sliku, ponavljati jednu te istu, biti manirista.

Grafiti me stalno prate i dočekali su "Ravnicu istine", ciklus u kojem je ispisani tekst kao nemušti zapis gotovo centralni motiv. Danas pisci grafita prikrivaju identitet, ali žele da budu prisutni. I sam poput skribomana uvek želim da ostavim trag, a upravo zbrzano pisanje - švrlje - moj je zaštitni znak, kao neka nervoza, živac. Čim ispišem nekoliko stranica ja počnem da slikam. Nervira me bela površina, sterilna je i plaši me, a neko je voli i takvu.

Art magazin: Kakav je osećaj imati roditelja koji je poput vašeg Mira, poznati i priznati umetnik, doduše pisac? Koliko to sve pomaže i odmaže?

Danilo Vuksanović: U sferama odnosa prema javnosti na početku i prema ljudima koji su zlonamerni čini se da smeta, međutim ako se setim šta je sve mene moj otac naučio, od toga kako se sastavlja pozivnica, kako se šalje dopis novinarima, kako se komunicira, šta je sve potrebno uraditi kad crteži, slike nastanu, šta je sve potrebno imati pored toga, to je nešto što ne bi naučio među kolegama, nešto što se ne uči na akademiji. U tom smislu, osim što sam podržavan da se bavim umetnošću bilo kog tipa bez ikakvog pogovora, cela porodica mi je pomagala. Meni je to nešto na što sam ponosan. Svako je ponosan na svog oca! Da li to što je neko poznat može da smeta - može, zato što će ti ljudi to uvek prilepljivati čak i ako radiš dobro. To su tehničke stvari, treba raditi i biti strpljiv. Teško da neko bez podrške može da se bavi nečim ako tek ulazi u taj svet. Ja sam znao da ću slikati, jer je meni to život, ne hobi.