Miroslav Mandić je krajem aprila 1998. godine nanizao svojim koracima 40 hiljada kilometara. Za taj podvig u slavu umetnosti trebalo mu je šest i po godina. I dok su, u vreme sankcija i izolacije Jugoslavije obični građani željni normalnog života iščekivali vize danima i noćima pred zatvorenim vratima stranih ambasada pokušavajući da pobegnu u nekakvu fiktivnu inostranu slobodu, jedan čovek je - slučajno rodom iz Novog Sada - spokojno, neometano, svakodnevno pet do šest časova koračao sve dotle dok nije opasao svojim hodom Zemljin polutar. Svojim koracima preobražavao je planetu u nežan nevidljivi cvet, u prekrasnu plavu ružu. Predstavljamo, dakle, Miroslava Mandića izumitelja neprocenjivo vredne umetničke tvorevine pod nazivom Ruža lutanja. Ruža je planirana kao desetogodišnje hodanje Evropom, kao hodanje-poklonjenje u slavu reči.
Zakazujemo intervju i po Mandićevoj želji, nakon što je dovršio još jedno dnevno hodanje, u toplo majsko popodne srećemo se na prometnom Miletićevom trgu. On već čeka, sav u plavom, osmehnut. Gledamo ljude i golubove, srkućemo vodu. Razgovor sa Miroslavom Mandićem ranijih godina bio je praznik za uši, a od kako u tla planete koracima ucrtava Ružu lutanja, svaki susret s njim postaje i praznik za dušu. I to je najmanje što možemo očekivati od čoveka koji svakog dana uposli svoje noge hodanjem, a um traganjem za lepotama sveta. I što razgovor dalje odmiče, sve mi se življe prikazuje slika nekakve ogromne vage: na jednom njenom tasu ovo ludilo Rata-neRata, ovaj Prezir ostatka sveta za zemlju u kojoj mi živimo, zatvorene geografske granice, sankcije, kazne, svađe i podele, nemaština, besperspektivnost, paranoja, međusobno izjedanje ljudi nemoćnih da komandu nad svojim životom uzmu u svoje ruke, a na drugom tasu Miroslav Mandić i armija njemu sličnih, tihih, nežnih, čednih, kreativnih, volećih i verujućih ljudi čijem velikom srcu možemo zahvaliti da jezičak na vazi odstupa tek maličak na jednu, pa na drugu stranu, pa opet nazad.
Miroslav Mandić šest i po godina svakodnevno po Evropi, a u poslednje vreme pretežno u Srbiji, najviše u okolini Novog Sada, prehoda približno 20 km. Tokom tih 20 kilometara, ponekad u društvu prijatelja, ponekad sam, obavi planom predviđena dnevnička beleženja rečima, crtežom, fotografijom. Posle svake završene godine objavi knjigu dnevničkih zapisa. Čvrsto se drži forme koju je sebi zadao na početku projekta, ali unutar te forme kroz koju realizuje Ružu lutanja on raste, preobražava se. Recimo zasad toliko fakata i pređimo na prvo pitanje:
Art magazin: Kako Miroslav Mandić želi da bude predstavljen?
Miroslav Mandić: Malopre, dok sam dolazio zaokruživao se današnji dan, a završio se osećajem, ja sam dečak što pogledom posmatra leptire. To sam osetio pre dvadesetak minuta, a to je osećaj u zbiru svih današnjih osećaja, u zbiru onoga što osećam svaki dan, što sam osećao većim delom svoga života. Da, mislim da to može biti jedna od definicija za mene.
Art magazin: Krajem aprila si obišao Zemlju u tvojoj Ruži lutanja. Napravio si taj korak. Kako si se osećao kada je taj 40-hiljaditi kilometar ostao iza tvojih stopala?
Miroslav Mandić: Tačnije 40076, 594 metra, što je obim Zemlje na polutaru. Pošto ja svaki dan beležim kilometre i korake koje pređem, u stvari to radi jedan pedometar umesto mene, bio sam u situaciji da s velikom tačnošću napravim baš taj korak kojim energetski zatvaram krug oko sveta. To se desilo na Titelskom bregu. Bio sam sam. Nisam želeo da budem ni sa kim, jer za ovih šest godina i pet meseci svi su ljudi odustali i nekako najistinitije je bilo da budem sam. Popeo sam se na taj breg i znao sam da ću se za jedan kilometar, za petsto metara, za sto metara, za dvadeset metara približiti tom koraku. Titelski breg je inače čudesan, to je jedan od svetski značajnih energetskih toponima na Zemlji jer se tu ulivaju tri reke, pa se tu neko brdo ustanovilo kao prirodni artefakt prelepe jednostavnosti i lepote. I sad, ja sam bio gore na tom bregu, a dole se puštala ravnica. Uvek je veoma lepo videti odgore stvari. I tada sam u daljini ugledao čoveka na dvokolicama koje je vukao magarac. Bilo je to toliko lepo, zagledao sam se. Kad sam pogledao u pedometar, video sam da sam za dvadeset koraka već premašio cilj.
Art magazin: Lepota te je sprečila da budeš precizan...
Miroslav Mandić: Jeste. U tom trenutku sam rekao: "Jao, ja sam pogrešio!" Ali, tada me je obuzela neka sreća. Pa, to jeste tako. Zašto toliko voditi računa o metrima i broju koraka kad je ta ravnica toliko lepa i taj magarac koji vuče gazdu.
Art magazin: Koju si metaforu zapisao tog trenutka? U ravni činjenica je ta preciznost brojanja: "Napravio sam toliko i toliko koraka", ali, kada si sebi rekao: "Sada sam obišao Zemlju", sigurno se pojavila nekakva metafora zbog koje i hodaš Ružu lutanja.
Miroslav Mandić: Moja metafora više nije metafora. Metafora znači prenošenje, prevoz, a ja sam se bukvalno preneo, prevezao preko Zemlje. I zaista Zemlja od sada nije ništa drugo nego plava ruža. Sada osećam da je ona zapravo vrlo mala. Sada je slika Zemlje koju ja imam sasvim drugačija: to što mi ovog časa sedimo na jednom trgu Novog Sada, to je samo jedno od naselja koje postoje na toj ruži. I imam utisak da sam, ustvari, jednim korakom obišao Zemlju, tj. da se između jednog mog ljudskog koraka, i drugog božanskog u čizmama od sedam milja, nalazi Zemlja koja je, zapravo, ruža. Veoma volim cveće, a slika ruže za mene je stvar harmonije u smislu: "Ja sam mir!" Tu ne mislim na mir politički, društveni, ljudski, već ontološki, onako kako ga Kant tumači kao večni mir, kada kaže da je rat niži nivo stvari, i da je ideja "Rat je Otac svih stvari" po svojoj ontologiji niže vrste od ideje "Mir je Majka svih bića". Eto, tako je ruža za mene harmonija, savršena lepota, nepropadljiva, kao što je Bog lepota. I to je za mene slika prave ruže, jednog savršenog cveta. Tih 40 i nešto hiljada kilometara, dakle, izmenili su stvari: desilo se da je jedan čovek krenuo da hoda i svojim je koracima pretvorio Zemlju u ružu.
Art magazin: Pošto će ovaj tekst ići diljem sveta koji si ti nedavno opkoračao, reci nam koji su bili tvoji početni motivi da kreneš u hodanje za književnost, literaturu, za reči?
Miroslav Mandić: Sada se toga tačno ne sećam. Tu sam odluku doneo jednog trenutka u Tibingenu 10. oktobra 1988, a ovog oktobra će tome biti 10 godina. Jedne sekunde sam rekao: "Da, ja ću deset godina da hodam Evropom". To je bio trenutak rađanja ideje. I inače smatram da stvari žive samo u trenutku, kao i energije što samo u trenutku žive. Život se začne u jednom času, posle se stvar odrađuje, ali začeće pripada jednom trenutku. Tako se i ova ideja začela. Ja sam u to krenuo iz mnogo razloga, mogao bih reći iz hiljadu razloga i svaki razlog mi je važan, ali se oni mogu svesti na sledeće: od Gertrude Stein, koju veoma volim i koja je, mogao bih tako reći, majka pogleda na umetnost s onim njenim "Ruža je ruža je ruža" preuzeo sam taj moto za moju Ružu lutanja. Drugi moto je preuzet od Angelusa Silesiusa severnorajnskog mistika iz 16. veka koji kaže: "Ruža cveta bez zašto. Cveta jer cveta". I kod mene nema zašto. Jednostavno sam krenuo sa ciljem da napravim plavu ružu. Hteo sam da stvorim, dakle, jedno nevidljivo delo, nevidljivo ali postojeće, zato da bi se prostor ljudskog delovanja mogao proširiti, da ne bi bio zatvoren na polju vidljivog. Nisam hteo da slikam ružu, niti da je izdeljem u drvetu, ni da je isklešem u kamenu, ni da je napravim na Internetu, ili na videu, niti da je zasadim, hteo sam da je napravim samo energijom, tako da možemo da je zamišljamo. I to da je zamišljamo baš u tom smislu da je Zemlja ruža. I sad, naša planeta nema više samo astronomske definicije, nije isključivo geološko-biološki fenomen ili politički i tako dalje, ne može se definisati novim svetskim poretkom, levim, desnim, ovim ili onim. Ne, definisaćemo je kao ružu. Jer je čovek islikao ružu, stvorio je nevidljivu, plavu ružu. Moj osnovni motiv bio je stvaralaštvo na polju nevidljivog. Kao što sam više puta rekao, mislim da je danas Mikelanđelo živ i on bi tako klesao svoje delo, a ne u kamenu.
Art magazin: U nekoj drugoj dimenziji?
Miroslav Mandić: Da, klesao bi ovim energijama, u tom nevidljivom a prisutnom svetu. Za mene je, osim toga, Ruža lutanja jedan most. Mi smo generacija koja u ovom brojanju vremena pripada prelazu između dva milenijuma. A pošto sam sreo divne stvari u mome životu, neke retke i zaista predivne ljude, koji su postojali pre i za mene su realniji nego postojeći živi ljudi, Ruža lutanja predstavlja most u želji da i u budućnosti bude tako fantastičnih ljudi.
Art magazin: Da li bi naveo neka imena?
Miroslav Mandić: Vitgenštajn, Gertruda Stejn, Dostojevski, Hrist, Buda, Platon, Franjo Asiški, Artur Rembo... To je samo maleni deo... Ruža je slika jednog ljudskog vrta, prekrasnog buketa. Svi ti predivni ljudi predstavljaju buket. I kao što nam je u osnovi dužnost da u životu budemo savršeni po liku našeg stvoritelja, ako ne znamo ko je on bar znamo za ove ljude i bilo bi lepo da budemo kao oni.
Art magazin: Posle svake odhodane godine štampaš knjigu. Dosad ih je izašlo šest. Posle prve godine završio si knjigu s ovakvim osećanjem: hodam i radostan sam. Mada si u toj prvoj knjizi govorio dosta o teškoćama koje imaš, o borbama sa samim sobom, o bolovima u mišićima, sumnjao si da li je odluka u redu, bilo je tu dosta tih unutrašnjih konflikata koji su se završavali tako da bi ustao i svakog dana uradio tih dvadeset kilometara i zapisao ono što si odlučio da zapišeš, fotogradisao i nacrtao ono što je bilo u planu. Pored svih teškoća, borbi, sumnji, završavaš knjigu time da si snažan i radostan. Za mene je to bilo veličanstveno svedočanstvo o tome kako nešto što traži toliki napor biva krunisano radošću i snagom. Koja si još takva osećanja stekao Ružom lutanja?
Art magazin: Posle svake odhodane godine štampaš knjigu. Dosad ih je izašlo šest. Posle prve godine završio si knjigu s ovakvim osećanjem: hodam i radostan sam. Mada si u toj prvoj knjizi govorio dosta o teškoćama koje imaš, o borbama sa samim sobom, o bolovima u mišićima, sumnjao si da li je odluka u redu, bilo je tu dosta tih unutrašnjih konflikata koji su se završavali tako da bi ustao i svakog dana uradio tih dvadeset kilometara i zapisao ono što si odlučio da zapišeš, fotogradisao i nacrtao ono što je bilo u planu. Pored svih teškoća, borbi, sumnji, završavaš knjigu time da si snažan i radostan. Za mene je to bilo veličanstveno svedočanstvo o tome kako nešto što traži toliki napor biva krunisano radošću i snagom. Koja si još takva osećanja stekao Ružom lutanja?
Miroslav Mandić: Zaista, često mi je veoma teško. Uostalom, to je sasvim na mestu da nam bude teško, jer je na ovoj Zemlji mnogim ljudima veoma teško i mnogim bićima i mnogim elementima koji su vitalno ugroženi. Mislim da je eros življenja u tome da nosimo jednu vrstu patnje i težine, tako smo dostojni svih onih koji pate. Ti napori kojima bivamo izloženi, oni nas, kako bih rekao, proseju. Tamo gore ostaje ta nevolja, muka, grubosti, a ti postaješ sve finiji. To je jedna stvar. Druga stvar, u tom dugom hodanju od pet-šest sati dnevno, primetiš vlastiti ritam. U hodanju se tvoj ritam ujednačava i svakog trenutka se usklađuje sa postojećim ritmovima, ritmovima zgrada, puteva, kretanja neba, plavetnila, kretanja svetlosti. Postoji jedan fenomen koji ljudi teško mogu da vide jer ne žive celovito, a ja tako živim pa vidim: predivan ritam rađanja svetlosti i umiranja svetlosti, svakog dana. Zapravo svaki dan je svetlosni most i ja to vidim. Usklađivanjem sa svim tim ritmovima uđeš u jednu simfoniju, u muziku, u jedan zanos i nestaneš, nema te... Tada se događaju lepote sveta. Istina se rodi, i sve ono što prevladava čoveka koji to ne može da doživi, jer je ograničen svojim egom i načinom života. Kada se to dogodi, onda doživiš ta osećanja radosti, sklada, savršenstva i nečega što mi je veoma blisko: nežnosti. Bez obzira na sve grubosti, ovaj svet počiva na nežnosti, na pažljivosti. Da nije tako, sve stvari bi bile u užasnom sukobu jer su različite. Međutim, ivice postoje sa oblinama, vertikale s horizontalama i tako dalje. Ta prožimanja različitosti moguća su zato što postoji, kako je rečeno, simpatija svih stvari, to jest postoji pažljivost i nežnost. I ovde se može primetiti jedna nemoćna ili spontana žudnja svega što postoji da se da svemu što postoji.
Art magazin: I to sve doživiš hodajući?
Miroslav Mandić: Pa da. I još mnogo više toga.
Art magazin: Neobični su plodovi tvoje Ruže, i traže da se priča o njima. Ali, čini mi se da si ti, bar kad se čitaju tvoji prvi zapisi, u početku bio bliži onome što je prosečan čovek: pun sumnje u sve na svetu i u svemiru. Kao da je tvoj odnos prema ukupnom postojanju, prema kosmosu, prema Bogu evoluirao, ili ja to tako doživljavam, ili je u meni evoluiralo pa sad mogu da čujem ta značenja u tvojim rečima. Može li se hodajući napredovati u ovom smislu?
Miroslav Mandić: Meni je blisko ono što se zove "sveto neznanje", ja verujem u našu božanskost i nevinost i u tvrdnju da nije potrebno da nas nešto posebno vodi, kao što su institucije, nacije, organizacije, države, porodica, učenja. Možemo to sami, imamo mi to već u sebi, samo treba da budemo nevini i čisti, treba da budemo čedni, kao što su u ovom veku bili čedni neki veliki umetnici koje obožavam, kao Robert Valzer, Erik Sati, Fransoa Pesoa, Slobodan Tišma. To su čedni ljudi, oni svojom čednošću osete ono što drugi ne mogu. U tom smislu volim poetiku ogromnog spektra u kome je i ono najsakralnije i ono najbožanstvenije uvek lepo kad je u vezi sa najobičnijim, sa onim što je tu najprisutnije. Zato u mojim knjigama ima i nevolje. Recimo, danas sam imao veliku nevolju, neki bol u glavi - ne znam šta je. Dakle, volim da u stvaranju ostavim dozu banalnosti, jer je to deo iskrenosti. Ta ništavnost stalno je prisutna. A s druge strane su oni zanosi. U mom stvaralaštvu su zanosi predstavljeni najjednostavnijim konstatacijama: da je sunce i da je nebo, da je zelenilo. Nema pesničarenja i književničarenja. A onda ponekad, nadam se ne suviše mnogo, govorim kao malopre kada sam govorio o tome da iza pojavnog postoje blagodati, izvesne, i prisutne i tople, epifanijske, i da je svaka sumnja u njihovo postojanje smešna, svaki skepticizam je nakazan. Ali, ne želeći da od toga pravim učenje ili dogmu, nego želeći da stvari ostanu žive, sve to stavljam pored banalnosti i pored sumnji, jer mislim da je onda stvar živa, onda se događa.
Art magazin: Ružu lutanja si počeo kao celovit projekat, planirao si deset godina da hodaš, namera ti je bila da obilaziš Evropu, da ideš od države do države i da beležiš šta doživljavaš u različitim medijima. Međutim, deset godina je dugo za samo jedan projekat, pa si izvodio i neke podprojekte. Da li bi naveo neke od njih?
Miroslav Mandić: Da, to su latice, recimo: svečane nedeljne šetnje prve godine. Jedna takva je bila u Budimpešti posvećena mađarskom fudbalskom olimpijskom timu. Jedna je u Varšavi bila posvećena hlebu i nebu: pet sati sam hodao Varšavom i držao predavanje o hlebu nebeskom. Onda je recimo bila "Nežna šala" u Pragu. Napravio sam takođe devetodnevno hodanje s nazivom "Pregaziti potok nežnosti": bilo je to hodanje između dve države. Slučajno sam bio na dan izbora u tadašnjoj Čehoslovačkoj i izbori su pokazali da će se država podeliti, to je uplašilo ljude. Ja sam imao to malo iskustva da sam administrativno vezan za jednu državu kojoj se to već desilo, i kako se činilo da i tu može doći do problema i do krvoprolića, mislio sam da ja onako blago, kao neko zrnce, tu mogu da pridonesem: hodao sam iz Češke u Slovačku, iz Slovačke u Češku i tako devet dana po toj njihovoj granici i "ištepao" sam je koracima. Bilo je i drugih performansa, recimo pravio sam spomenik anonimnim snagama ljubavi. To je krenulo iz jednog doživljaja, iz jednog saznanja: hodajući posmatrao sam države, i u punom smislu reči osetio koliko su monstruozne, one su institucije nasilja koje, da bi opstale takve kakve su, veličaju nasilju. Recimo, svaka država na nekom veoma istaknutom mestu ima spomenik neznanim junacima. Ko su neznani junaci? To su ljudi koji su mali, neznani, nepoznati dali-poklonili svoje živote za tu državu. Zašto? Branili su tu državu od neprijatelja. Ko su neprijatelji? Oni koji su, kad odeš u onu drugu, "neprijateljsku" državu, neznani junaci koji su branili svoju državu od neprijatelja i dali svoje živote? A ko su njeni neprijatelji? Oni koji su ovde, u ovoj državi neznani junaci… To je ludilo, to je muška glupost. Posmatrajući sve to, shvatio sam da neznanost i anonimnost u svojoj punoći žive jedino u ljubavi. Recimo kad mačka rodi sedmoro mačića, to ne može bez ljubavi. Kada proleće sve tera na bujanje, to ne može bez ljubavi. Ljubav svuda postoji, svuda je rasprostranjena ta energija rasta, stvaranja, života i davanja. I tu ljubav čine ogromne anonimne snage. Ja sam onda podigao četiri spomenika anonimnim snagama ljubavi. Prvi je bio u Rumuniji, u Rašinariju, rodnom selu Emila Siorana. Drugi spomenik anonimnim snagama ljubavi sam hodao od katoličke badnje večeri do pravoslavne badnje večeri u Budimpešti, pa je to bilo 14 noći, a to je onda bio sonet. Dakle, nije se desio raskol između istočne i zapadne crkve, već se desio sonet, pesma se desila. To hodanje je bilo posvećeno Beli Hamvašu. Treći spomenik je bio između Subotice i Cetinja, zvao se "Danilo Kiš-proleće". Četvrti spomenik anonimnim snagama sam hodao sa prijateljima na devet mesta u Poljskoj, čime smo formirali srce divnog poljskog pesnika Edvarda Stahure. Zatim, bio je jedan mali performančić, sa prijateljima sam napravio jednu malu laticu: hodali smo 222 koraka od groba Vide Crnjanski do groba Miloša Crnjanskog. Na Vidin grob smo stavili pola jabuke i 222 koraka dalje, koliko je deli od njenog muža Miloša stavili smo drugu polovinu jabuke; život su živeli zajedno, a u smrti su ih razdvojili. Onda, na primer, ovde u Novom Sadu sam u Dunavskom parku hodao 101 dan. To je urađeno kao nastavak: godinu dana ranije sam hodao sto dana kroz Vojvodinu u projektu "Sva sela Vojvodine"; obišao sam sva vojvođanska sela i tih sto dana bilo je zapravo poklonjenje svim ljudima koji su živeli u ovom veku, a posvetio sam ga Ernstu Jingeru nemačkom piscu, koji je tada punio sto godina (sad ima 103). Jingerova je ideja da život počinje posle devedesete, što se meni veoma dopalo od nekog ko je savremenik i saputnik celog ovog veka. Hodao sam kroz Vojvodinu u nadi da ću te 1995. nastaviti hodanje od Atine do Nemačke, do mesta u kome živi Ernst Jinger i posetiti ga baš na rođendan. Međutim, nisam nabavio pare i od tada, 'ajde da kažem, gladujem. No, bilo mi je žao što to nisam odhodao. Zato sam krenuo za Jingerov sto i prvi rođendan, rekao sam: ma, ja ću to ipak da uradim! I onako, bez ičega, uradio sam to u Dunavskom parku. Hodao sam 101 dan. Opet je to bilo poklonjenje svim ljudima u ovom veku. Novosađani znaju koliki je Dunavski park; kad bi zamislili pedesetak metara širi park i petsto metara u visinu, u takav jedan bazen može da stane sva krv ljudi koji su živeli u ovom veku. Tako da je tu, u Dunavskom parku, tih 101 dan kucalo srce XX veka. Eto to su bile neke latice u okviru Ruže lutanja.
Art magazin: Kako tehnički vodiš dnevnik? U tome si discplinovan, kao neki pedantni činovnik.
Art magazin: Kako tehnički vodiš dnevnik? U tome si discplinovan, kao neki pedantni činovnik.
Miroslav Mandić: Da, da, da. Poslušnik. Prvo, na oko 20 kilometara ostavljam korake, a oni formiraju plavu ružu. Pored toga napravim nekoliko fotografija. Napravim i jedan crtež trave, kao deo velikog crteža pod nazivom "Trave Evrope". Onda, svaki dan zabeležim jedan tekst na početku i jedan zapis na kraju hodanja. Tako se uobličava ta knjiga koja je, zapravo, roman. Malo ko vidi da je to roman.
Art magazin: Kako je to roman?
Miroslav Mandić: Romantičari su imali ideju o plavom cvetu. Novalis je pisao bajku koju nije uspeo da završi. Njegova je ideja da je bajka istina sveta u kojoj se traži taj plavi cvet. U vreme romantičara bilo je dovoljno da pisac to napiše, Ja mislim da pisac danas to mora da odhoda. Mora to da uradi. I mislim da dolazi jedno mnogo uzbudljivije vreme za stvaraoce, kada će morati da rade znatno ozbiljnije. U tom smislu je Ruža lutanja roman, bajka koja se živi, ona je roman u kome su junaci nešto drugačiji, to nisu ljudske priče o ratovima, sukobima, društvenim slojevima, nekakvim Bunderbrokovima Tomasa Mana i tako dalje, ne, nego su junaci godišnja doba, oblaci i drugi elementi, apsolutno ravnopravni čoveku. S druge strane ta knjiga je dnevnik posebne vrste. Naime, smatram da ono što mi imamo da kažemo to je samo ono što je naše, sopstveno - naš dnevnik. O drugim stvarima mi nemamo pravo da svedočimo, niti da prosuđujemo ili osuđujemo. Strašna je ta olakost pisaca koji čas posla ubijaju svoje junake, to je jedna vrsta zla i nasilja koje nam se događa. Tako, ako hoćeš nešto da govoriš - govori o sebi, o svojim stidovima, o svojim kompleksima, o svojoj gordosti, svojim glupostima i tako dalje. U tom smislu Ruža lutanja je dnevnik. S treće strane ona je poezija, s obzirom na nežnost o kojoj sam govorio. S četvrte strane to je mistički tekst. Knjiga koja raste iz godine u godinu. Nažalost, ona nije distribuirana, nema je. Teška je za čitanje, jer su ljudi navikli na razonodu. Svakako postoje neki ljudi kojima moje knjige neverovatno mnogo znače. Ponekad se i sam začudim kad pogledam u ono što je napisano. Recimo, danas sam zapisao: "Život reči se sastoji u tome što su one dostupne svakom", misleći na to da sve ove reči koje sam upravo izgovorio, stalno, stalno ljudi izgovaraju. U ovom trenutku ljudi kažu reč "ljudi", "u ovom", "trenutku". Svako koristi te reči, stalno. Ali, ono što je lepota reči, to je njihova istinitost i životnost koju samo retki izgovaraju. Ja smatram da reči jesu živa bića, da one formiraju lepotu, da u njihovoj energiji jeste život, i u tom smislu danas sam osećao: "Život je uverenje". Realitet se podrazumeva. A, ono što život čini to je uverenje, u smislu da život jeste ono što ja verujem. Recimo: ja verujem da je Zemlja ruža, ili ja verujem da je život nežnost, bez obzira na bilo šta. To je ono što ja verujem i ono što ja stvaram. Čime? Između ostalog rečima. Kad pogledam te knjige, zapahne me njihova lepota, jer su svi ti zapisi istiniti, rečeni u jednom trenutku postojanja koje je nestalo. Nestale su kiše jesenje prošlogodišnje zauvek, a negde sam ih ja zabeležio. Nestao je današnji dan, a ja sam ga zabeležio. Postoje ljudi koji to osećaju, i zbog njih sam spokojan što sam te knjige napisao.
Art magazin: Kada si kretao u ovaj projekat, mnoge stvari si možda mogao da isplaniraš, da naslutiš, da prizoveš ili organizuješ, ali desile su ti se stvari koje nisi ni slutio. Neobični događaji i susreti. Da li bi mogao da kažeš nešto o ljudima sa kojima si se sretao, sa onima koji su te iznenadili prijatno ili neprijatno?
Miroslav Mandić: Pre svega nisam planirao da će biti rata, i nisam planirao da ću morati da se povinujem administraciji kojoj moram da se povinujem u tom smislu da je zbog tih adminitracija za mene Evropa zamenjena boravkom ovde, u Novom Sadu. Evropa, administrativno, ne postoji za mene jer ne mogu da idem nikud, zatvoren sam. Ali, ova snaga i lepota ruže već je tolika da moje hodočašće ne može da dozvoli da tu lepotu ruže ugrožava bilo čija administracija. I onda ja, ovde, lagodno hodam po Evropi koja se sve više nalazi u mojoj otečenoj ahilovoj desnoj tetivi. To je Evropa - moja bolna ahilova tetiva. Hvala Bogu da nisam imao neprijatnog susreta sve to vreme. I to je ta lepa priča o nežnosti o kojoj sam govorio. Recimo: hodao sam kroz Englesku, Nemačku, Grčku, Rumuniju, Bugarsku, Mađarsku, Češku, Slovačku, Austriju i druge zemlje, hodao pored puteva, sam i nezaštićen, nisam poznavao te zemlje, a prethodno bi mi punili uši: "Nemoj da ideš u tu zemlju (neću da kažem u koju, nikad ne navodim negativne podatke), tamo ćeš nastradati, tamo pljačkaju i ubijaju". Ulazeći u zemlju za koju mi je tako nešto rečeno, ja bih se pomalo plašio. Ipak otišao sam, kad ono - tamo sve pitomo. Zato mislim da ljudi iz svojih malih strahova prenose te negativne stvari jedni na druge. A kaže se: tamo gde je dvoje-troje ljudi, tamo je Hrist, Bog. Isto to važi i obrnuto: gde je dvoje-troje ljudi - tu je već pakao. Ako su sitni, odmah smišljaju kako je tamo negde u drugoj zemlji nešto strašno, a tamo uopšte ništa nije strašno na onaj način kako oni misle. Tako da nisam imao negativnih iskustava u neposrednim kontaktima s ljudima, ali je pozitivnih bilo. Otkrivao sam neke divne ljude za koje nisam pre toga znao ni da postoje, kao Fransoa Pesoa, Bela Hamvaš, veliki stvaraoci o kojima se malo zna, koji su živeli u teškoj društvenoj izolaciji a napravili veliko delo. Među njima je i Konstantin Nojka. Za njega sam saznao tek kada sam stigao u Rašinari, rodno mesto Emila Siorana, pa mi ljudi rekli da 20 kilomtara dalje, u Paltinišu živi drugi filozof po imenu Konstantin Nojke. Za njega je Sioran rekao da je bio mnogo talentovaniji i bolji i od njega, Siorana, i od Mirčea Eliadea, ali za razliku od njih dvojice koji su stekli svetsku slavu, Nojke je ostao u Rumuniji i više godina čak proveo po Čaušeskuovim zatvorima, da bi život završio kao pravi filozof, u gori, sam, u tom svom Palkinišu. Dakle, takve sam ljude otkrio, velike. Pa sve do nekih divnih čobana koji te pitaju koliko je sati. Recimo kad sam ovde (u Novom Sadu), jako volim da hodam futoškim kejom koji je predivan. Pre nekog vremena sam tuda hodao sa Nenadom Jovanovićem, sjajnim pesnikom i rediteljem iz Beograda. Naišli smo na stado ovaca i koza, bilo je i malih jarića. Nenad je hteo da slika jariće, uzeo je fotoaparat, a iz tiha nam je prišao čovek koji ih je čuvao. Čovek je rekao: "Da, možete da slikate", bio je veoma ljubazan. Bio je vlasnik tog stada, počeli smo s njim da pričamo. Kada smo se razišli, Nenad i ja smo istovremeno rekli "Jao, kako je to divan čovek!" Još divniji od jarića! Čovek! Predivan jedan čovek koji u Futogu živi, ima 30 godina, nešto radi, ali je zapatio ovo stado, za pet godina će ga uvećati i tako dalje, i tako dalje, vrlo obična priča, ali u ponašanju i u liku ima nešto toliko plemenito da te naprosto ozari.
Art magazin: Jednom si mi rekao da si kod ljudi od kojih si očekivao da razumeju tvoj projekat, nailazio na nerazumevanje ili sumnje, a da su obični ljudi, jednostavni, iz cuga shvatali i prihvatali Ružu lutanja. Da li i posle šest godina imaš takva iskustva?
Art magazin: Jednom si mi rekao da si kod ljudi od kojih si očekivao da razumeju tvoj projekat, nailazio na nerazumevanje ili sumnje, a da su obični ljudi, jednostavni, iz cuga shvatali i prihvatali Ružu lutanja. Da li i posle šest godina imaš takva iskustva?
Miroslav Mandić: Uglavnom je to tako, ali to je i razumljivo. Najgori ljudi su obrazovani ljudi, oni su najpodmitljiviji, najkorumpiraniji. Šljam ljudski. Ne vređam nikoga - jer oni to ne moraju da budu. Zašto kažem da su šljam? Citiraću Simon Vejl, jednu od divnih osoba na ovoj planeti, koje imaju snažne uvide i zbog toga stvari vide jasno i jednostavno. Biblija kaže kako je čovek isteran iz raja jer je pogrešio. Simon Vejl to vidi slikovito i kaže da je: čovek kažnjen sa dve stvari: smrću i radom. "Odsad ćete raditi i umirati!" Ko je bio kažnjen, kao što sam ja imao to iskustvo, taj zna da kazna može biti lekovita, ona je izlaz. Recimo u romanu "Zločin i kazna" Sonja kaže Raskoljnikovu da klekne na sve četiri strane sveta i prizna svoju krivicu, i mada voli tog čoveka, oteraće ga u zatvor, u kaznu, jer se nedelo, greška može prevazići samo kroz kaznu. Zaista, u radu i u smrti, kao kazna, je, za čoveka, izlaz ka svetlosti. Tako to formuliše Simon Vejl i ja mislim da je ona u pravu. Dalje, kaže da je problem Zapadne Evrope i uopšte zapadnog sveta poslednjih 500 godina od renesanse na ovamo u tome što ne zna šta će sa fizičkim radom koji smatra nedostojnim. Evropljani i uopšte zapadnjaci neće da rade niske poslove, a ne znaju da tako izbegavaju suštinu življenja. Jer, po Simon Vejl, ljudi koji rade teško, i fizički, oni su najbliže Bogu jer oni rade kaznu. Obrazovani ljudi izbegavaju takav rad, kao oni nisu krivi! I zbog toga su daleko od bilo kakve istine i spoznaje. To je taj šljam o kome govorim. To se može videti da ljudi koji rade, njih rad čini dušom, u smislu ljudske mekoće, duševnosti. Takvi su ljudi jer nisu u mogućnosti da izbegnu kaznu. Oni drugi izbegavaju kaznu i izopačuju se. Zato je u suštini normalno da su ljudi koji fizički rade zapravo akademici života, a onaj šljam je - šljam.
Art magazin: Ako sam te dobro razumela, misliš li na one ljude koji u životu primenjuju vaspitno uputstvo: "Uči, sine, da ne moraš raditi!"?
Miroslav Mandić: Da, da!
Art magazin: Ima jedna nezaobilazna tema u razgovorima s tobom. Kolikogod je Ruža lutanja veličanstven projekat, nijedna se od institucija nije prihvatila da ti da podršku, da isfinansira makar osnovne troškove, pomažu ti prijatelji, i retki pojedinci površni poznanici. Da li se tu nešto promenilo, i kakva ti je sada situacija?
Miroslav Mandić: Pa, situacija je teška. Ali, sada sam radostan i neću da kukam.
Art magazin: Pošto si pregurao više od polovine projekta, da li već misliš o tome šta ćeš posle "Ruže"?
Miroslav Mandić: O tome ne bih da pričam. Ko zna hoću li živeti, osim toga sada je Ruža.
Art magazin: Ti si sveštenik plave ruže?
Miroslav Mandić: Postoji jedna sintagma: čovek je sveštenik materiji. I kao što je sveštenik svešteno - sveto lice, a mi, ljudi se preko tog sveštenog lica krećemo ka Bogu, tako ljudi mogu biti sveštenici materiji i pomoći njen preobražaj. Koristiti posredovanje sveštenog lica jedan je od tri načina, koje pominje Simon Vejl, da doživimo Boga može se ići preko religijskih sakralija, među kojima su i sveštenici, drugi način je preko bližnjih, a treći način, koji je meni najlepši i koji ja, mislim, radim, to je videti lepotu sveta. Kad vidiš lepotu sveta video si lice Boga. E sad, sveštenik je to svešteno lice koje te približava Bogu, time te vodi u transformaciju, u preobražaj. I tom cilju bi trebalo da služe svi hramovi, bilo koje vere. Kad uđemo u hram trebalo bi da shvatimo da smo bića druge vrste koja će se preobraziti. U tom smislu bi svaki čovek mogao biti sveštenik materiji, svim stvarima koje nas okružuju. To je divno osećanje. Kako sam uopšte došao na ideju o sveštenstvu? Na svakodnevnim hodanjima obično čitam, nekad knjige, nekad novine, ali sve ređe mi se desi da imam knjigu koja me duboko uzbuđuje. Ali, kad imam takvu neku čudesnu knjigu i čitam je hodajući, to je onda još jače, onda zaista otvara neke veličanstvene svetove. O tome da je čovek sveštenik materiji pročitao sam negde prošle godine hodajući između Gospođinaca i Temerina, okružen materijom, poljanom, putem... Dok sam hodao i čitao da čovek može biti sveštenik materiji, postajao sam to.
Art magazin:Tokom ovog intervjua veoma smo se mnogo smejali, rasterećeno, radosno, uživajući u onim značenjima koja leže u podtekstu rečenog. Vreme ističe za razgovor, pa postavljam i ovakvo pitanje: Uvek si u plavom, da li je to deo projekta, namerno ili slučajno?
Miroslav Mandić: Hodam plavu ružu i ja sam u plavom. To je funkcionalno. Osim toga, ne mislim o tome šta ću obući, nemam šta da biram ni da se dvoumim. Pošto imam samo najneophodnije stvari, plavo se pokazalo kao ona prava odežda za moje hodočašće. Drugo i nemam.
Na Miletićevom trgu je bučno, ljudi koje znamo i koje ne znamo prolaze, jedan čovek prilazi da sluša Mandića "iz prve ruke", mali odrpanci dolaze do stola da traže dinar. Miroslav sa svakim ljubazno razmeni rečenicu - dve i oni odu radosniji. Sve to pripada ovom razgovoru i ne bi bilo fer izostaviti zabelešku o toj njegovoj, inače retkoj ljudskoj osobini, a koju neprekidno, u svakoj prilici zrači ovaj dečak što pogledom posmatra leptire. Ilustrovaću to događajem s lica mesta: sve vreme razgovora s nama za stolom sedi veoma tiho i veoma pažljivo sluša Florika Žebeljan. Ovo joj je prvi susret s Mandićem. Pitam je da li želi ona da postavi neko pitanje. S najčednijim osmehom koji samo ona ume da proizvede kaže:
Florika: Ja sam začarana. Osećam miris plave ruže.