Pantelić: Konkretno polazište se može izvesti iz kompletnog iskustva našeg zajedničkog rada od 1995. Koristili smo naša vlastita iskustva i iskustva ljudi sa jedne i sa druge strane zavese. Prikupili smo veliku količinu neverovatnih informacija o tome u čemu se sve očituje za granica danas, kad je hladnoratovska tenzija pala i srušila berlinski zid. Konkretno, linija gvozdene zavese samo je promenila oblik, razlika je u tome što se istočna Nemačka pripojila zapadnoj, tako da nekadašnja granicna linija ima zaobljenje na tom mestu.

Art magazin: Promenila je samo dlaku, ćud joj je ista?

Pantelić: Nama je bilo interesantno da istražujemo kako se unutar jednog entiteta, unutar Evrope, dešava igranka zvana: ujedinjenje Evrope, Evropa bez granica. Pa smo se zapitali koja je to Evropa i koje su to granice koje se brišu. I šta je sa ostatkom Evrope? Jer, postoje brojne rezolucije unutar zajednice zemalja potpisnica Šengenskog sporazuma da se štit prema istočnom bloku pojača. Dakle, jača kontrola ekonomska, kulturna. S druge strane te linije, umesto da se smanjuje broj zasebnih državica, u istočnoj Evropi je sve više zemalja koje tako usitnjene ne mogu da pariraju onom ujedinjenom bloku. To bi bio kontekst projekta "Čovek - human". Projekat se realizuje na graničnim prelazima, kao saobraćajna signalizacija karakteristična za granične prelaze i uopšte za prelaze između nekih kritičnih područja, kao što su policija, naplatne stanice, carina. Projekat realizujemo na ničijoj zemlji, izmedu zemalja istočne i zapadne Evrope, postavljamo saobraćajni znak karakterističan za prelazak granice iz jedne u drugu državu, ali smo mi zamenili reči carina sa rečju human, ondosno čovek na jezicima zemlje iz koje se izlazi i zemlje u koju se ulazi.

Art magazin: Koliko je zemalja obuhvaćeno?.

Miletić: U pitanju je 13 zemalja, počev od Norveške i Rusije i dole do Bugarske i Turske, Makedonija-Grčka, Albanija-Grčka, Slovenija-Italija, Austrija-Mađarska, Austrija-Slovenija, Slovačka-Austrija, Austrija-Češka, Češka-Nemačka, Nemačka- Poljska, Finska-Rusija.

Art magazin: Vratimo se vašim saznanjima o tome kako ljudi u različitim zemlajma doživljavanju Evropu.

Pantelić: Osnovna je stvar što dolazi do čudnog dešavanja, dolazi do ustrojstva jedne države bez granica, već mašu dizajnom novih novčanica, 2002 kreće euro, zajednički pasoš. Drugo je pitanje kako ljudi koji žive u budućoj ujedinjenoj Evropi doživaljavaju taj proces u odnosu na identitet, na njihove regionalne probleme i slično. Politički je to isforsirana struja da se stvori ekonomska zajednica koja se zove Evropa. Ali, bez obzira na to kakva će biti sudbina tog dela kontinenta, stvari ovde nisu u redu. Jer, na pitanje gde je Evropa, svako će automatski pomisliti na Evropu kao zajednicu tih zapadnoepvroskih zemalja, retko ko će se setiti da pomisli na Jermeniju ili Azerbejdžan, to mu uopšte nije u glavi. Na žalost, Evropa - to su pare. Tokom rada na ovom projektu došli smo i do saznanja o tome kakve probleme stvara novim država ona početna ideja sa kojom su se osamostaljivale podstrekivane raznim obećanjima zapadnih zemalja. Zapad je sproveo kao neku vrstu utakmice među malim nacijama, terajući ih da se dele, i nadgornjavaju, te su one pogrešno shvatile da će dokazujući se kao nacija koja je vrednija sada kad se izdvojila iz nekadašnjeg saveza biti pre prihvaćena u onu zajednicu koja sebe promoviše kao Evropu bez granica. Mali narodi su zavedeni da požele da budu ravnopravni u toj istoj Evropi. Praktično se stvara strašan dualitet, jedna šizofrena situacija na tlu Evrope u kojoj ta društva treba da manifestuju karakteristiku (nacionalizam) koja će se automatski transformisati u neku drugu kada ih, navodno, zapadna Evropa primi u svoje (bezgranično, anacionalno) okrilje. To je paradoks, kao što je i velika evropska izlozba koja je između ostalog je i politicki orijentisana, o kojoj se govori: blablabla. Njihovi kuratori idu po Evropi i skupljaju umetnike. Pošto su njihovi kuratori otišli čak do Moldavije, onda zapadnoevropljani misle da imaju osnova da pričaju da se ovom izložbom hoće reći da Istočna Evropa više ne postoji. Međutim, svi ti istočnoevropski umetnici uredno stoje u redu čekajuci Šengensku vizu.

Dakle, postoje drugi oblici za granicu. Jedan od njenih oblika je i vojni: hoće Češka u NATO, to je u redu, ali da bi ušla u NATO mora da kupi njihovo oružje, njihove inženjere. Kako će ući?, Tako što će ponovo uzeti kredit. Ta granična linija, dakle, definitivno postoji, ali je promenila oblik. Nije više vidljiva kao što je bila, i to su upravo ti aspekti zbog kojih smo se mi poigrali tom linijom. Kad smo tumačili tu liniju u Desau, na skupu istočnoeropskih umetnika, vrlo blizu te linije, bilo je jasno da taj projekat treba još više pojačati u tumačenju i prezentovanju, jer smo videli koliko nailazi na odobravanje umetnika. Pogotovo onih koje to tišti, jer su svi ti umetnici s teškom mukom stigli do zapadne Evrope. Koja u isto to vreme olako priča: pa evo svi smo mi ravnopravni, možemo slobodno da putujemo, svi smo mi liberalni. Ali, to je ta igra. I zato mi volimo da se pozivamo na realne činjenice, na štampane materijale, u kojima objašnjavaju kako ta linija više ne postoji.

Miletić: To je ono što se desilo i u Kaselu, na Deep Europe, gde je utvrđeno kako taj horizont više nije postavljen Istok - Zapad, nego zapravo zadire u dubinu Evrope. Istina je da mi na razne načine (e-mail, fax, radio-talasi, TV i satelitski uredaji) komuniciramo bez obzira na geografsku širinu i dužinu, ali je to odmah pod velikim znakom pitanja kada se dođe do toga da ti želiš da se ukljuciš u istraživanje, recimo u Zapadnoj Nemačkoj. Kako ćeš ti doći do tog istraživanja? Kako ćeš doći do sredstava, kako ćeš putovati, kako se uključiti u takvu strukturu...

Art magazin: A da li on u Zapadnoj Nemačkoj želi da se uključi ovde.

Miletić: Naravno.

Art magazin: Kakve zapadni Nemac onda ima probleme?

Miletić: Tu se upravo radi o toj neravnopravnosti. Jer mi smo gotovo svedoci da je cela istočna Evropa preplavljena ljudima koji se bave intelektualnim safarijem.

Art magazin: No, taj izraz mi se sviđa!

Pantelić: Pa, nije smešno. Mi smo za njih strašno jeftini. Ranije zapadnjaci nisu mogli lako da ulaze na istočnoevropsko tlo, ali odkad je nestala blokovska podela oni su navalali. Kako inače tumačiti podatak da osamdeset hiljada Amerikanaca trenutno živi u Pragu?

Miltić: Tristohiljada Amerikanaca živi u Češkoj.

Art magazin: Ali, šta oni tamo rade?

Pantelić: Rade sve i svašta.

Miletić: Oni su privilegovani stanovnici Češke republike zato što znaju engleski jezik. I to je upravo onaj konsalting koji oni vrše u smislu šta je to što Češka republika treba da uradi da bi ušla i zadovoljila standarde zapadne civilizacije. Oni vrše indoktrinaciju, intelektualnu kolonicaziju, nadkolonizaciju, kulturnu kolonizaciju zemalja u tranziciji. I to je takođe ta tranzicija. Mi imamo vrlo sumnjive savetnike koji su omogućili taj intelektualni safari. Stranci su iskoristili pogodan trenutak da uđu u jednu kulturnu zemlju. Tako na to treba gledati. Jer, recimo jedan Amerikanac, samo zato što je rođen u USA, mogao je da dođe do srca Evrope, do grada koji je bio prestonica starog kontinenta, on sedi na Vaclavskim namestima, ili za smešne pare sluša vrhunske koncerte praške filharmonije. Navodim masu digresija, ali to sve spada ovamo i takođe u kontekst našeg projekta "Human-čovek". Ti stranci zadovoljavaju svoje potrebe za izučavanjem pojava iz oblasti nauke, kulture, sporta bilo koje oblasti. Apropo liberalizacije u Evropi može da uđe bilo gde i da dobije baze podataka dok trepneš. A to je ta igra o kojoj mi govorimo u ovom našem projektu. Istočnoevopljaninu nije tako lako da dođe do zapadne Evrope i da počne da čačka po, recimo holandskoj teritoriji. Samim tim što u startu mora da dobije pozivno pismo kako bi mogao da uđe u taj deo Evrope.

Art magazin: O parama da i ne govorimo, kako da ih nabavi, kad budžeti za kulturu u istočnoevropskim zemljama ne mogu da se mere sa onim što Zapad moze da odvoji za takve svrhe.

Miletić: O tome može posebno da se priča. Recimo u Americi postoji mnoštvo fondacija koje nude vrlo velika sredstva za istraživanja svih vrsta. Došli smo do podatka da te fondacije ne uspeju da potroše više od trećine planiranih sredstava za određene vremenske intervale. U čemu je caka? Do tih novaca dolaze isključivo američki građani. Čeh ne može da dođe do njih, iako bolje poznaje češku kulturu, tradiciju, on ne može da dođe do tih sredstava ukoliko nije u direktnom dilu sa Amerikancem ili ukoliko za njega to ne uradi Amerikanac.

Art magazin: Objasnite nam sada kakav je vaš bazični projekat 1995 - 2000?

Pantelić: Osmislili smo projekat koji ima i lokalan i globalan karakter i koji je dovoljno široko zasnovan da obuhvati poslednjih pet godina veka i milenijuma. Nazvali smo ga 1995-2000. U kontekstu se jasno vidi globalno sagledavanje celokupne naše civilizacije, i time pravimo jasnu asocijaciju na sva odbrojavanja koja upravo teku svuda na planeti. Ujedno obavljamo neku vrstu inventara svega onoga što se nama dešava. Naravno, odbrojavanje nije naš izum, nismo mi otkrili toplu vodu s obraćanjem posebne pažnje na poslednjih pet godina, jer tih pet godina pripadaju celom čovečanstvu, pa time i nama. I mi imamo pravo da ih stavljamo pod lupu.

Art magazin: Ceo vek je odbrojavanje...

Pantelić: Naravno.

Art magazin: Razlozi za odbrojavanje u poslednjih, recimo, pedeset godina, veoma su ozbiljni. Onaj talas koji je doneo specijalizacije, parcelizaciju, usitnjavanje i do besmisla nas doveo u svim domenima istraživanja, delovanja, čak i življenja, sasvim je istoršio snagu. Sada se javlja novi talas, u svim oblastima se ispoljava težnja za objedinjavanjem različitih disciplina, drugim rečima teži se multidisciplinarnom pristupu stvarnosti. Ali, o tom sociopolitičkom izmenjenom aspektu i na koji način vi kroz njega krmanite, govorićemo više kasnije. Sad tek da kažemo da se vi kao Asocijacija Apsolutno sasvim uklapate u taj novi trend, u taj novi talas rada, odnosa, razmišljanja i delovanja. Ovo ističem zato što mnogi ljudi, čak i umetnici, još nisu shvatili da se promena dogodila u tom pravcu, iznutra, da je kolektivno nesvesno izmenilo neke kodove. Vi, ste očigledno imali sluha za tu promenu. Zato bih volela da konkretno govorimo o vašim projektima.

Pantelić: Uradili smo veliki broj projekata. Kako se razvijala produkcija Asocijacije Apsolutno, tako se razvijao i model našeg funkcionisanja. To konkretno znači da radimo projekte koji su prvenstveno vezani za kompleksnost iščitavanja realnosti. Veoma je važno odreagovati na elemente kao što su vreme, mesto, prostor, uticaji, socijalni aspekti i tako dalje. Da bi se sve to realizovalo u jednom konkretnom projektu protrebno je odvojiti pre svega dosta vremena: boraviti na licu mesta, proučiti raznovrsne uticaje, razgovarati sa ljudima koji o određenoj temi imaju šta da kažu, tek nakon toga smo spremni da radimo ozbiljan projekat iza koga ćemo stati. Ono što mi nazivamo projektima to traži ozbiljno, dugo istraživanje, ali u našoj produkciji postoje i brže akcije ili reakcije, recimo fotografske akcije - brzo zabeležimo nešto što smatramo da je bitno, ali se ne udubljujemo u tu pojavu previše. To su prezentacije. Prezentacije su se razvile onda kada smo već imali dosta projekta iza sebe, pa se javila potreba za tekstualnim objašnjenjima šta je to što radimo, kako to radimo, šta sve ulazi u naše istraživanje, kako mi to istražujemo realnost, kako posmatramo faktore realnog vremena i prostora, i kako se posle s tim elementima igramo. Radi se dakle o tome, da mi postojeće realitete uvodimo u našu produkciju, osvetlimo ih na takav način da se time omogući novo iščitavanje. Projekte i prezentacije pripremamo kako kod kuće tako i u inostranstvu, gde god nas pozovu. Kada imamo mogućnost da otputujemo do sedam dana, onda se opredeljujemo za formu prezentacije našeg rada, ali za vreme tog boravka ulazimo u otvoreni dijalog sa svim onim ljudima koji su spremni da sa nama sarađuju sada ili u nekoj budućnosti, time se razvija mogućnost za kasniji duži boravak u toj sredini. Zato Asocijacija Apsolutno paralelno razvija svoja gostovanja s jedne strane, a prezentacije i svoju produkciju u smislu umetničkih projekata s druge.

Miletić: Biću konkretan: prelomni trenutak u produkciji Asocijacije Apsolutno predstavlja instalacija "Prelom" koja je održana 25. maja 1995, kada i počinje naš projekat odbrojavanja poslednjih pet godina veka i milenijuma. E, sad ne bih objašnjavao kontekst za 25. maj. Svakom Jugoslvenu je savršeno jasno šta taj datum znači. Instalacija "Prelom" bila je sastavljena od nekoliko elemenata, prvo, ceo pod galerije "Zlatno oko" bio je prekriven piljevinom, asocirajuci na cirkuski podijum, na zidu naspram ulaznih vrata bile su okačene dve lovačke puške, s tim što je jedna bila zaista prelomljena (beskorisna), a druga "prelomljena" onako kako se to u lovačkoj terminologiji označava položaj u kome se puška lomi da bi se napunila i potom iskoristila za ubijanje. Ta instalacija je imala jasne konotacije na ono što nam se dešavalo. Iz ovog projekta nastalo je nekoliko radova, jer u toku godine nastane, bude više reakcija i nekih vrsta interpretacija događaja koje smatramo relevantnim da odgovorimo na njih. Naprosto, neke pojave u društvu nas provociraju da reagujemo na njih. U 1995. bilo je više takvih projekata koji su izneli glavnu ideju Asocijacije Apsolutno, kao što su recimo: "Apsolutno mrtvo" - projekat izveden u Brodogradilištu Novi Sad, 21. septembra 1995. i projekat koji smo tokom tromesečnog boravka te godine u Austriji u Beču, izveli pod nazivom "Azbuka apsolut in Win". Što se tiče projekta "Apsolutno mrtvo", on je reakcija kako na sistem u kome živimo tako i na sve ono što se događa u našem društvu. Da podsetim na ono što je Zoran rekao, da smo zauzeli stav da na pojave koje nas pogađaju nećemo reagovati samo kroz estetski angažman, da nije dovoljno biti likovno autonoman. Budući da je izložba umetničko delo, jedna vrsta energije, odnosno medij koji emituje određene ideje, asocijacije, konotacije, kritike - naš projekat "Apsolutno mrtvo" direktno ukazuje na sankcije i na ekonomsku situaciju u zemlji.

Art magazin: Na koji način?

Miletić: U stilu policijskog uviđaja, istraživali smo okolnosti "ubistva" dva prekookenska broda koja su usled sankcija preko 6 godina stajali nedovršeni na dokovima novosadskog brodogradilišta. Bili su praktično u neupotrebljenom stanju, netaknuti od trenutka kada su u izgradnji dovedeni do tog stepena, tada se uspavljuju na šest godina. Okružili smo ih žutom plastičnom trakom, karakterističnom za policijski uviđaj. Uradili smo to po ugledu na TV emisiju Rikošet u kojoj nas obaveštavaju o ubistvima po Beogradu, Novom Sadu… i onim šta se dešava iza toga. Dakle, asocijacija na ubistvo je jasna. Pored toga što smo brodove okruzili trakom, na njoj smo odštampali: zabranjen pristup i naziv projekta absolutly dead, kao i godina produkcije 1995 aspolutno 0005. Taj ostatak u signaturi predstavlja ostatak godina do kraja veka i milenijuma, a tri nule su ekvivalenti jedinici i dvema devetkama, što ima dramaturšku funkciju - posle tri nule dolazi brojka kao simbol nekakvog kondenzovanog stanja na kraju veka i milenijuma. Projekat je zabeležen na video traci. Snimao je Aleksandar Davić.

Art magazin: Kako je izveden performans 2l. septembra?

Miletić: Bio je to hepening performans: Ulaženje u brodogradilište 21. Septembra, onda je "sprovedena" detaljna istraga od strane četiri člana Asocijacije Apsolutno, koji su ulazili, popisivali i zapisivali realno stanje broda. Ubeležena je svaka sitnica: gde je brod bušan, gde je propao, gde je istrunuo, šta se dešavalo s njim tokom tih sedam godina, a Davić je išao za nama sa TV ekipom snimao i sve to beležio. Kao rezultat istrage urađen je video-film "Absolutly dead" u kome smo sklopili i složili priču šta smo želeli da uradimo. O ovom projektu postoji i drugačiji dokument: katalog akcije-istrage. Da bi akcija bila usklađena s vremenom u kome živimo i radimo, tekstovi u katalogu pisani su stilom koji se inače koristi u sudskim raspravama u slučajevima ubistava. Dakle, tekst u katalogu je u formi sudskog uviđaja, a tada je koincidirao sa jednim strašnim dogadajem - jedna devojka iz Futoga, manekenka, ubijena je u to vreme u hotelu "Park". Za nastajanje projekta bitna je ono što mu je prethodilo, istraživački proces koji nas je naveo da elaboriramo problem na taj način: imali smo mnogobrojna sretanja s ljudima u brodagradilištu, s inženjerima. Dakle, dobili smo kompletnu dokumentaciju o ta dva broda, s rentgentskim snimcima varova, sa tehničkim crtežima, istorijatom. To je sve objedinjeno u katalogu.

Art magazin: Dugo ste se time bavili?

Pantelić: Da, jer ako se na neki podsticaj brzo odreaguje, onda se zadovolje samo plići nivoi, a ako želimo da delujemo na više nivoa, potrebno je i duže istraživanje, i tek tada možemo reći da smo uradili projekat. Iz tog razloga sam ja to podelio na projekte i akcije.

Art magazin: Koje sve medije koristite u svom radu?

Miletić: Evo, samo na primeru "Apsolutno mrtvo", imamo više medija: katalog koji štampani produkt projekta, koji nije samo prateći proizvod za izložbu, jer nosi dokumente koji mogu samostalno da postoje. Tu je i video-film, zatim instalacija koja je vizuelna. U ovom slučaju smo ušli u video produkciju, ne zato što smo mi želeli da budemo video-umetnici, već zato što se video nametnuo kao najidealniji mogući medij da se kroz njega sagleda ta vrsta smrti. Dakle, tako radimo i u drugim slučajevima, kada prepoznamo fenomen određenog projekta, onda odlučujemo koji bi medij njemu najviše odgovarao, opredeljujemo se za taj medij. Naravno, permanentno učimo, kroz razgovore s inženjerima.

Art magazin: Primenjujete novinarske metode u radu?

Pantelić: Naravno, svaki projekat traži maksimum kreativnosti. To nas drži u formi da stalno nešto novo saznajemo, i ne zatvaramo se u jednu tradicionalnu formu.

Art magazin: Pominjali ste projekat u Beču vezan za azbuku i Vuka Stefanovića Karadžića. O čemu se tu radilo?

Pantelić: Azbuka absolut in Win je naš treći projekat koji je urađen kao jedna vrsta hepeninga-akcije na ulicama grada Beča. Sve je bilo regularno, angažovana je i bečka policija. Ovaj projekat pokrenut je pozivom koji smo dobili za tromesečno gostovanje u Beču. Pozvala nas je fondacija Kultur kontakt. Kad je poziv stigao, počelo je sve da radi u nama: "Dobro Beč, ali šta tamo uraditi?" Nismo hteli da ponesemo sa sobom nešto gotovo, izazovno je bilo na licu mesta uraditi nešto originalno. Ali, šta? I setili smo se. Beč je veoma bitna tačka za sve srednjoevrpske zemlje, pa i za nas, pogotovo što je istorija pokazala da se najveći broj naših ljudi obrazovao baš u Austriji. Bolje stojeći išli su do Pariza ili Minhena, ali Beč i Austrija su bitni istorijski za kulturološke veze Srbije. Referentna tačka za te veze je reformator Vuk Karadžić koji je i živeo u Beču, u Beču je pravio reformaciju našeg pisma, i koji je 1818. u jednom bečkom manastiru štampao Rječnik. Za nas je bilo bitno da nađemo taj manastir, da razgovaramo s tamošnjim ljudima, da nađemo rukopise, ljude, da pronađemo sve elemente s kojima bismo radili projekat. A projekat je sledio tako što smo prvo uvećali mapu Beča. Na njoj smo u oblicima raskrsnica i ulica tražili i našli adekvatne delove koji obrazuju svih trideset ćiriličkih slova. Markirali smo delove tih ulica i rasksrsnica, a potom smo išli s policijom, zaustavljali saobraćaj na tim čvorištima i sa žutom trakom i drugim elementima saobraćajne signalizacije formirali trideset ćiriličnih slova u tlocrtu mape. Na žalost, tu nam budžet nije dozvoljavao da snimimo video, jer nije bilo odobreno dovoljno sredstava da angažujemo režisera, kameru, tako da je sprovedena samo foto-akcija zaustavljanja saobracaja i markiranje ulica po Beču. I ovaj projekat je imao potrebnu kompleksnost: svaku kuću u obliku određenog slova, obeležili smo nalepnicom: "ova kuća apsolutno živi u slovu tom i tom". Slova smo izradili u onom fontu u kome su ispisane ulične table. Naime, Bečlije imaju specifično pismo kojim obeležavaju ulice, pa smo iz fabrike iz Linca tražili da nam izliju slova u tom fontu za potrebe našeg projekta.

Miletić: Zoran je pomenuo Vuka i reformu jezika, ali zapravo zaboravili smo da kažemo koji je vremenski kontekst rada. Teče 1995, još su na snazi ka Srbiji i Jugoslaviji ekonomske, kulturne i sve druge sankcije, bolje reći apsolutne sankcije od strane evropske zajednice i sveta, u kojima, naravno, učestvuje i Austrija. Taj fakat je praktično predstavljao neku početnu tačku u razvijanju projekta. Zanimalo nas je da istražimo kakva je veza nas iz ove sredine i one sredine u koju idemo, kako izgleda izaći iz jednog zatvorenog sistema u jedan svet otvorene komunikacije, mogućnosti, razmene iskustava i tako dalje. To je bio, možda, najvažniji razlog što smo se opredelili za Vuka Karadžića i reformu jezika kao esencijalnom delu komunikacije.

Art magazin: Na osnovu čega su vas pozvali iz Beča? Pozvali su vas, a sankcije su? Ako su već sankcije referentne za sve to što ste radili, onda zašto poziv?

Miletić: Poziv je usledio nakon našeg petodnevnog studijskog boravka u Beču koji je bio iste godine maja meseca, takođe na poziv Kulturkontakta, institucije u okviru ministarstva kulture Beča. Do te institucije došli smo preko jednog austrijskog galeriste koji ima svoju galeriju i u Budimpešti i to je bila jedina tačka iz koje smo mi mogli komunicirati sa svetom u to vreme. Nije bila potrebna viza, mogućnost odlaska za Budimpeštu je bila relativno dostupna, i tu negde je kontakt napravljen. Predložen nam je studijski boravak od pet dana, što se desilo u toku maja, nakon tog boravka usledio je poziv za duži boravak, studiozniji, a tada smo mi odlučili da uradimo taj projekat.

Pantelić: Treba stalno imati na umu da je Jugoslavija bila izolovana. Kada ste u to vreme pokušavali da dobijete iz bilo koje bečke govornice Jugoslaviju, automatska sekretarica bi vam rekla da je to nemoguće. Dakle, telefonske linije sa Jugoslavijom su bile u prekidu. A mi smo otišli na poziv iz Beča.

Art magazin: Taj je projekat imao dva dela?

Miletić: Drugi deo projekta odnosio se na boravak u istom periodu u radionici knjige-objekta u Hornu, u Austriji. Napravili smo repliku rečnika Jovana Kangrge iz 1929. Tio je nemačko-srpski rečnik. Trazili smo originalne tipove slova iz Kangrginog vremena, prelom je istovetan originalnom, sa linijom na sredini stranice. S tim što su reči izostavljene. Ostavljeni su samo znaci interpunkcije na originalnim mestima. S ovim praznim rečnikom uradili smo drugi deo projekta Azbuke apsolutno in Win. Rečnik nam je bio interesantan zato što je reprezentativan za želju za komunikacijom, što je bila odlika Kangrginog projekta iz 1913, a mi smo napravili reprint izostavljajući sva slova. Uradili smo ga raskošno, kožni povez, samo u pet primeraka. Time smo praktično zaokruzili priču o rečniku, o izdavanju i komunikaciji, te o ulozi Vuka Karadžića

Art magazin: Kada vas slušam šta pričate, čini mi se kao da se ništa nije pomerilo s mesta: situacija u kojoj je bila Austrija u Vukovo vreme, kao i situacija u kojoj je bila tadašnja Srbija u odnosu na danas u istom je odnosu.

Pantelić: To su reference koje se mogu izvući iščitavanjem. Time smo mi zatvorili 1995, koja je zapravo bila naša godina za umrežavanje. Upravo to gostovanje tamo, to dislociranje iz naše sredine bilo je važno za nas. Jer, Beč je mnogo više uticao na to da se naše energije povežu. Mi smo tada prvi put videli kako strana publika reaguje na naša videnja. Tada smo i odlučili da nastavimo tim putem. Zašto? Kad smo uradili "Apsolutno mrtvo" i akciju na Ribljoj pijaci "Novine" koja je bila reakcija na cenzuru štampe znali smo da radimo nešto dobro, ali nismo imali pravu sliku. Prvo da kažem za akciju "Novine". Bilo je to zgodno jer je vlasnik jedne trafike želeo da ozida svoj montažni objekat, pa pošto nije hteo da plaća nekakve takse, iznutra je ozidao ciglama taj montazni objekat, pa smo mi mogli da iskoristimo tu situaciju da asociramo na informisanje kroz nepropusni zid. Ta produkcija nam je donela više razgovora s ljudima, uvlačila je sve više njih u komunikaciju. I krug posmatrača i krug onih koji su ulazili u dijalog postajao je sve širi, za razliku od ranije kada se sve to svodilo na jedan isti uski krug kolega, prijatelja. Veoma je opasno kada se učauriš, pa ti četrdeset ljudi postane neka stalna publika koji su ti ujedno i prijatelji. To je najveća opasnost za dalji razvoj. Za nas je, dakle, odlazak u inostranstvo bila ona inicijalna kapisla koja nam je pokazala da smo na pravom putu. Nakon toga kreće mnogo više projekata vezanih za odbrojavanje. To nas okreće globalnim dešavanjima na planeti, s jedne strane, a s druge strane postajemo oštriji u kritici onoga što se dešava u našoj sredini.

Art magazin: U vezi s medijima imali ste projekat "Dobro veče". O čemu se tu radi?

Miletić: U 1996. najbitiji projekat nam je "Dobro veče". On je nažalost pretrpeo neke izmene na samom početku. Mi smo hteli da u Muzeju Vojvodine napravimo postavku sa našim idejama i njihovim eksponatima, jer je Muzej tada i inače bio u adaptaciji i transformisanju. Ali, nije nam se dalo zbog zamršenih odnosa. No, vođeni idejom da uradimo nešto u Muzeju, u kući istorije, jer su nas intrigirale sve one stvari koje se čuvaju u muzeju, kao i ideja o tome da te stvari iz davnih vremena prenose nekakve informacije, zatim fokusirajući se na vezu koja se stvara kada ljudi preko muzeja čitaju istoriju i povezuju to sa realnošću u kojoj sad žive, dakle svi ti aspekti su nas potakli da sve kompleksnije mislimo o mediju. Tako smo za projekat "Dobro veče" odabrali elektronski medij, konkretnije pažnju smo usmerili na redovne vesti iz udarnog TV dnevnika koji u pola osam počinje, a koji je tih godina trajao i po dva sata i odigrao značajnu ulogu u formiranju mišljenja ljudi, u poimanju realnosti i shvatanju te realnosti kod gotovo svih ljudi. To je bio prvi deo projekta, a drugi deo smo vezali za štampu, jer su i novine u gotovo istoj meri uticale na formiranje javnog mnjenja, u manjoj meri istina nego elektronski medij, jer TV svako ima u kući, a novine baš i nisu svi kupovali. Napravili smo film "Dobro veče" kao gusta montaža od preko 4000 rezova. Pohvatali smo preko satelitskih snimaka, sve što se tada moglo uhvatiti preko Novog Sada, počeci informativnih emisija, u kojima spiker počinje emisiju tako što prvo kaže: "Dobro veče". Taj konvencionalni pozdrav samo je uvertira za ono što će doći kasnije. To kasnije je bitno, jer predstavlja relanost, odnosno činjenice koje su se desile tog dana, ali prelomljene kroz prizmu medija onako kako mu odgovara ili kako im je rečeno. Dakle, poigrali smo se rečenicom "Dobro veče" u više hiljada varijanti, baš zato što svako pojedino "Dobro veče" u trenutku izgovaranja ne znači ništa. Tokom filma možemo da vidimo sve te likove koje mi ubrzavamo ili usporavamo, stvarajuci trgikomičnu situaciju. Liče na zombije. U tih sedam-osam minuta kondenzovana je sva ta igra vezana za medij kao idealno sredstavo za manipulaciju mišljenja, poimanja, svesti… Film je signiran kao 1996. ili 0004 do kraja veka i milenijuma. Krajem te godine i početkom 1997. ispratili smo taj projekat njegovim drugim delom vezanim za štampu. Taj deo projekta "Dobro veče" uobličen je kao sveska na hartiji na kojoj se štampa dnevna štampa. Tu smo se poigrali s logotipovima svetskih dnevnih novinskih listova, od Figaroa, Monda, Pravde, Tajmsa. Uzeli smo sve novine koje imaju karakteristicna zaglavlja, ali smo na mesto njihovog naziva ubacili recenicu "Dobro veče". To "Dobro veče" je u isti mah simboliše veče milenijuma u našem tretiranju projekta 1995-2000. Jer se sve više primičemo kraju milenijuma, pa tih tri-četiri godine do kraja posmatramo kao duboko veče u odnosu na ono što je proteklo u okviru XX veka. To je i kontekst naziva projekta "Dobro veče". Uglavnom smo se, dakle, igrali medijima, ali više elektronskim nego štampanim, u oba slučaja informativnim. Želja nam je bila da se i tim putem obrati pažnja javnosti na to koliko se u sredini u kojoj boravimo drastično odražavaju posledice nastale uticajem i manipulacijom informativnih medija.

Miletić: U ovom projektu je sam medij u centru pažnje, podvrgnut kritici. Upravo ovo polazište je predstavljalo inicijalnu kapislu za sledeći video rad koji se još direktnije uključio u kritiku medija i sprege tehnologije medija i proizvodnje, pre svega vojne industrije. To je projekat "Vojadžer 0004". (Vojadžer je NASA-in program za ispitivanje svemira, cilj mu je uspostavljanje komunikacije s vanzemaljskom inteligencijom, on je i preteča CD roma, jer je s Vojadžerom poslata zlatna ploča sa informacijama o Zemlji, mada, mi, naravno nemamo pojma šta je sve od informacija utisnuto u tu zlatnu ploču, znamo samo ono što nam je rečeno). E sad, naš video film napravljen je u formi poruke koji se lansira iz pećine. Sama poruka je snimljena u Rajkovoj pećini u istočnoj Srbiji, nadomak Majdanpeka. Pored osnovne informacije slike-poruke koja predstavlja neartikulisano mlataranje senki po pećinskom nakitu, autentičnog zvuka koji je dobijen udaranjem po stalaktitima i stalgmitima, tajm koda koji se nalazi u gornjem delu ekrana predstavlja realno vreme same poruke i u donjem delu ekrana protiče tekst koji je krajnje tehničke prirode: uslovi, sredstva, način na koji je poruka nastala. Čitav taj zapis predstavlja jedan apsurd. Poruka gotovo da i ne postoji. To je jedna gomila informacija bez smisla. To i jeste suština naše poruke: mi možemo satima da sedimo i pričamo, ali to ne znači da ćemo se izrazgovarati. Ovim projektom želeli smo da razgrnemo pojavu kako ljudi koriste reči i šta je uopšte komunikacija, s tim što smo i ovde dovodili u pitanje zatvorenost naše sredine, Srbije i Jugoslavije. Dakle, pokušavali smo iz pećine da pošaljemo nekakvu poruku, a kako smo projekat nazvali po NASA-inom globalnom programu referentnom za čitavu civilizaciju, ukazali smo na apsurdnost pokušaja da se stupi u kontakt s nekom nepoznatom civilizacijom dok elementarni problemi na Zemlji nisu rešeni. Fascinacija tehnologijom je nešto što treba imati na umu, jer do čega je dovela ta tehnologija? Sastavni deo ovog projekta predstavlja flajer gde su suprotstavljeni prvi otisak ljudske šake iz Gargas pećine (oko 16000-9000 godina pre nove ere), što se uzima kao početak grafičke komunikacije, pa smo to povezali sa senkom naše ruke na Rajkovoj pećini. Posmatrajući ta dva znaka u filmu, neminovno se postavlja pitanje: dokle i do čega nas je doveo progres tehnologije?

Asocijacija Apsolutno ne daje odgovore na ovakva pitanja, ona samo postavljenim pitanjima dodaje nova i nova, dok zavirujući iza ogledala pronalazi stereotipe koji su u raskoraku sa stvarnošcu.