Poznati francuski umetnik Danijel Buren (1938), jedan od vodećih predstavnika primarnog slikarstva i situacionizma s kraja šezdesetih, znan po doslednom i upornom korišćenju motiva vertikalnih pruga, dobitnik prestižnog Zlatnog lava na Venecijanskom bijenalu 1986, koji je prošle godine imao veliku retrospektivu u pariskom Boburu, na upravo otvorenom Bijenalu vizuelnih umetnosti u Pančevu izlaže rad specijalno namenjen prostoru tamošnje Galerije savremene umetnosti.
Naravno, radi se opet o vertikalnim štraftama, tamno i svetlo drap, koje okružuju ogledala izrezana u obliku prozora galerije, izazivajući efekat višestrukog ponavljanja i ogledanja forme.a Iskoristili smo Burenov boravak u Pančevu za ovaj razgovor i najpre upitali velikog avangardnog umetnika, jedno vreme i profesora na Institutu visokih studija plastičkih umetnosti u Parizu, kako je došlo do toga da sredinom 60-ih godina prošlog veka počne da koristi štrafte u svome slikarstvu.
Danijel Buren: To je bio logičan rezultat procesa u mojoj težnji da veoma redukujem svoje slike na minimum značenja, na nulti stepen čitljivosti. - Pronašao sam taj materijal, gotovo platno sa štampanim prugama, koji sam koristio kao podlogu. Umesto jednobojnog platna bilo koje boje, recimo belog ili drap, to je bilo platno određene strukture koja je bila veoma uočljiva. Želeo sam time da pokažem da slikar slika na nečemu, što je bilo veoma evidentno. Takođe nisam želeo da uzmem platno sa nekakvom prepoznatljivom figurom na njemu, kao što je recimo konj, ili nešto slično, jer bi to govorilo i suviše mnogo, već platno sa štraftama koje su govorile veoma malo. To mi je omogućavalo kasnije da slikam na takvim podlogama bilo gde da su se nalazile, jer njih ima svuda po Parizu. Tako sam počeo da stavljam po dve crne štrafte, levo i desno, umesto belih linija, a kasnije sam stavljao dve bele linije na belom, tako da je moja slikarska intervencija bila teško uočljiva.
Idući dalje u težnji da ne kažem ništa više osim samog nanošenja boje, ponavljao sam isto, samo sa različitim bojama i veličinama. Radeći to dve godine zapazio sam da ovakva akcija ima smisla i značenje u okviru umetnosti, kada se izlaže u galeriji. Zato sam poželeo da vidim kako bi tako neutralna stvar delovala izvan galerijskog prostora. I tada je došlo do velike promene, jer to više nije bilo slikanje. Štampao sam linije na papiru u formatu plakata i počeo da ih lepim po pariskim ulicama, metrou, svuda. Tada sam prestao da radim u ateljeu, i od onda, od 1967. do danas ja nemam atelje. Čitav moj rad od tada razlikuje se od vremena kada sam slikao na platnu, mada mnogi tu vide kontinuitet. Ova promena otvorila mi je ogroman prostor za rad, kakav do tada nije postojao, i još i danas mi pruža mogućnosti kojima ne vidim kraja.
Art magazin: Jedna od karakteristika Vašeg stvaralaštva je rad in situ, odnosno posvećivanje rada određenom mestu, kao što ste postupili u Pančevu. Kažite nešto o tome pristupu umetnosti.
Danijel Buren: Ovo nije možda bitno, ali mislim da sam ja prvi upotrebio termin in situ u umetničkom svetu, a on je deset ili petnaest godina kasnije postao veoma često korišćen na način koji je veoma daleko od onoga kako sam ga ja koristio. Za mene to nije bio rad sa objektima ili instalacijama, što ja uopšte ne volim, već za mene to znači rad u određenom prostoru, na određenom prostoru, ili protiv određenog prostora, jer postoji mnogo načina bavljenja prostorom, vezano za kontekst, kao i uništavanje tog rada u istom prostoru. Jer trajanje in situ rada zavisi od prostora u kojem je rad. Ako je to javni rad u dvorištu Pale Rojala onda on tamo ostaje godinama, ako je u pitanju Bijenale u Pančevu traje tri meseca, a ukoliko je to plakat na pariskoj ili njujorškoj ulici, onda je to nekoliko minuta, ili sekundi, možda dan ili dva.
Art magazin: Kakvi su Vaši utisci o Pančevu, o gradu i ambijentu koji vam je u ovom slučaju poslužio kao povod za rad?
Danijel Buren: Kao prvo ovaj mali grad je veoma dopadljiv iz mnogo razloga. Video sam ga prvi put prošle zime, kada je bio neprijatan i hladan, ali već je pokazivao izvestan šarm. Sada u proleće je to mnogo vidljivije. Moj lični utisak je da ima idealnu veličinu i mogućnosti za organizovanje ovakve izložbe. Već u Beogradu ovakav projekat ne bi funkcionisao jer je taj grad suviše velik. Ili recimo bijenali u svim velikim gradovima sveta, morate ih napraviti u velikim zgradama, muzejima. Ovde su radovi devedesetak umetnika razmešteni na različita mesta. Posetilac neprestano mora da posmatra i razlikuje rad od mesta na kome se nalazi, i svako od tih mesta ima snažno dejstvo. To se gubi ako je sve smešteno u jednoj zgradi. Takođe ovde je svaki umetnik mogao da nađe prostor koji mu najviše odgovara.
Art magazin: Kako vidite savremenu evropsku umetnost danas? Kuda ona stremi i u čemu je njena specifičnost, recimo u odnosu na američku ili japansku, sa kojima ste se takođe dobro upoznali?
Danijel Buren Nemoguće ih je uporediti, jer mislim da je Evropa mesto gde najviše umetnika istražuje. Mnogo više nego u Americi ili bilo kom drugom delu sveta. U Japanu mislim da skoro niko ne istražuje. Mnogo ljudi iz Japana se interesuje za novu umetnost i posećuju Evropu, ali mladi Japanci ako žele da istražuju moraju da napuste svoju zemlju. Ako ostanu u zemlji nemaju kontekst za rad, pomoć, podršku ili dozvolu. Bilo gde u Evropi, čak i u istočnoj, postoji živa stvaralačka aktivnost. Naravno postoje razlike; Italija nije kao Holandija, Holandija nije kao Španija, Španija nije kao Francuska, ali sve to zajedno deluje bogato i aktivno.
I ova izložba u Pančevu veoma je interesantna. Ovde su se okupili mladi umetnici, ne samo iz bivše Jugoslavije, već i iz raznih evropskih zemalja. Čak i uz teškoće koje ovde postoje Bijenale je realizovan, i ne želim da pravim poređenje, jer su im dimenzije različite, ali je dobar kao i Venecijanski bijenale. I ja sam uplašen za Venecijanski bijenale jer ovaj je mnogo bolji od njega, barem od poslednja dva ili tri. Stvari idu napred i nadam se da ćemo videti sve više ovakvih mogućnosti.