Načina izražavanja i medija za komunikaciju ima mnogo: od telepatije, preko umetnosti, ćaskanja i prebacivanja, do sporta i kulinarstva. Talenata je još i više, a mnogi od njih još nemaju ni ime. Tek čekaju svoje vreme kada ce postati profesije. U svakom slucaju, svaki talenat je jezik kojim se nešto saznaje. A "koliko jezika znaš toliko vrediš"... i kojim god da govoriš, na kraju saznaješ iste stvari.

Kao što deca u svojim radovima, predstavljaju ono što znaju, a ne ono što vide, tako sam i ja prišla "Skicama - kuvaricama", iduci za idejom najlakšeg memorisanja recepta. Slike su gotovo apstraktne kao što je uostalom i sam proces mišljenja. Tako bi mogle da izgledaju u mozgu veze koje opisuju kulinarske procese, ako bi se pritom oslanjale na predstavu o kompoziciji, gestu i o boji - i kao materiji i u hromatskom smislu.

Kombinovanje i izvodenje likovnih elemenata je veoma slicno sa procesom kuvanja, pocevši od priprema, prikupljanja potrebnih sastojaka u ateljeu/kuhinji, preko okvirnog redosleda pojedinih operacija, užurbanih pokreta da se površina ne osuši/zagori pre nego što se dovede u željeno stanje, dodavanja preostale boje/namirnice drugoj slici/jelu, rešavanja problema pri pogrešnim i ishitrenim potezima kreativnim pretvaranjem greške u kuriozitet, pa sve do mešanja, razmazivanja i dodavanja akcenata/zacina po sopstvenom ukusu.

Dobar slikar je i dobar kuvar. Da li je istinito? Da li je i obrnuto? Ako dokažem da dobro slikam da li necu biti u obavezi da dokazujem i drugi deo talenta? Da li bi se neko pitao da li znam da kuvam da nisam slikarka, vec slikar?

Ali ako je kuvanje poput slikanja, a svaki kuvar svojim jelom otkriva i svoju narav, komunicira sa bližnjima, zabavlja se, uci, opaža zanemarljive razlike, veze izmedu nepovezivih stvari, zbrinjava gladne pritom se trudeci da svaki put nadmaši sebe i na kraju, pri opštoj konzumaciji svog dela, ocekuje pohvalu koju ce rado primiti, iako više nije rad da delo i sam proba... onda i kuvanje volim.

Ljubav je, kao i talenat - dar, a darovi se poštuju i razvijaju. Pa, da probamo...

Stari Grci govorili su da je čovek slika kosmosa, hrišćani da je stvoren po liku Božijem. O istom su i jedni i drugi govorili kada su shvatili da je i red na zemlji i u čoveku uslovljen tim savršenim vaseljenskim redom. Kao i svi koji pokušavaju taj red da upoznaju i otkriju njegov smisao, pokušala sam i ja da shvatim barem kako on izgleda, ako ne i razlog tome.

S obzirom na to da je čitavo nebo oko nas ispunjeno likovima iz mitologije stare Grčke i njene okoline, veza istorije i astronomije i nije tako daleka: imena glavnih junaka mitova nose sazvežđa, planete i pojedine zvezde, a čudni mitološki događaji mogu se uporediti sa nesvakidašnjim astronomskim pojavama (halo efekat, meterorski rojevi, bolidi, komete, pomračenja...). A, kako svaka zvezda ima svoju boju, svako sazvežđe dubinu, planete dinamiku, čini se bliska veza između astronomije i slikarstva. Sazvežđa kroz mitove skrivaju razloge svojim imenima, a nebeska tela prerušena u božanstva, nagoveštavaju istorijske događaje sačuvane mitološkim simbolima kroz vreme. Antički likovi kao simboli za astronomsko-astrološke objekte i pojave u ovom slučaju zamenjeni likovnim elementima (površinama, crtežom i koloritom) bili su mi osnova u organizovanju kompozicije ovih slika. Kako slike u suštini ne govore rečima, one svojim likovnim simbolima "viču" priče posmatraču sa dvodimenzionalnih površina. I slike, poput mitova, uvek govore pod maskama, istovremeno otvorene da ih svako protumači onako kako ume.

Mit i istorija nisu dokazive činjenice i zato svako po svojoj volji gradi svoje viđenje sveta, ali u samoj konstelaciji zvezda i izgledu neba, postoji dovoljno egzaktnog materijala koji je i poslužio kao kostur ovom ciklusu slika. "Istorija severnog neba", zato je između ostalog i zbir mapa za snalaženje u prostranstvima tog pejzaža savršenog reda, po nebu, beskrajnom prostoru i beskrajnom vremenu, tu i odjednom.

Maja Erdeljanin je slikarka svetlosti i boje. To se moglo zaključiti još iz njenog ciklusa aktova, kada se bavila temom telesnosti i ljudske intime, pokušavajući vizuelnim jezikom da definiše mesto jedinke u svetu. Uprkos tako intelektualno usmerenoj temi, ose slike su zračile prevshodno svojim jarkim, kontrastnim bojama, neobičnom svetlošću i senkama koje su dejstvo boje samo pojačavale. Ona kao da se već tada služila jednim paralelnim jezikom svetlosnih formula i bojenih šifri, uz prepoznatljive oblike koje je u figuracijskom pristupu ispisivala. U nešto kasnijem ciklusu pejzaža ova očaranost svetlošću i njenim simboličnim dejstvom se nastavila pa je Erdeljaninova, otisnuvši se od prvobitnih intimističkih problema, počela u slikarstvu da se bavi značenjima i zračenjima univerzuma.

U ciklusu "Istorija severnog neba" Maja Erdeljanin se otisnula još dalje, kako u prostoru tako i u vremenu, posvećujući svoju slikarsku pažnju kosmosu i drevnim mitovima, astronomskim i astrološkim znanjima. I njih ona ne islikava bukvalno i iluzionistički, kako smo navikli da vidimo u raznim naučnofantastičnim slikarijama i ilustracijama, već opet kroz svetlosne simbole, jezikom čistih boja, i upravo zato je ovo slikarstvo relevantno sa aspekta likovne kritike.

U ciklusu od trideset tri slike nazvanom "Istorija severnog neba" Erdeljaninova spaja egzaktna astronomska i astrološka znanja, faktička stanja i proračune, precizne zvezdane mape, sa bogatom antičkom mitologijom koja je nauku impregnirala u širokoj javnosti prijemčive priče, dramatična zbivanja i uzbudljive sudbine mitoloških bića i božanstava, po kojima pojedine zvezde, planete i sazvežđa nose nazive. Svemu ovom Erdeljaninova daje slikarsku oblandu, dopuštajući da je nose ne samo stara predanja i znanja, nego i sopstvena intuicija i mašta, koristeći astronomske karte samo kao kostur svojih kolorističkih izleta i kreativnih igrarija. Ona nam kosmos ne predstavlja na uobičajen način kao beskonacan i mračan prostor, već kao poprište najlepših svetlosnih i kolorističkih zbivanja, zaodenutih usvojevrsne priče i anegdote, koje se mogu očitati iz ponegde naznačenih imena i naziva, nenametljivo ispisanih bojom po islikanim površinama. Na ovaj način stvoreno je neobično i originalno slikarstvo bazirano na egzaktnoj nauci, dakle na krajnje racionalnoj osnovi, zaodenuto u krajnje subjektivan likovni doživljaj umetnice, koji na neshvatljiv način upravo onu egzaktnost potkrepljuje svojim poetičnim jezikom čistih likovnih elemenata.

U beskrajnom slikarskom pogledu Maje Erdeljanin kao da se naslućuje sublimirana suština našeg postojanja ovde, na zemlji, i gore, na nebu. Maja Erdeljanin, na primer, svojom slikom "Pojas kraljice Hipolite" obuhvata ne samo konstelacije zvezdanih rojeva iz mitologije već i davno ispričane priče koje ne možemo dotumačiti. Ona pred nama smelo otvara svoj "slikoskop" u kome se zapliću vaseljenski nizovi i ukazuje na stroge zakone astronomije.

Spiritualnost njenih slika otkriva nam više slojeva prastarih snova i karaktera. Ti snovi i ti karakteri, razmešteni po nebu, pokušavaju da objasne i ljudsko i zvezdano. Taktilno, dosledno, iz slike u sliku, 33 puta, na 33 platna, Maja Erdeljanin razigrava apstraktne površine gde nijedna boja nije slučajno dobila svoje mesto. Sve njene kolorističke kombinacije istrovemeno su i raznovrsne astrološke asocijacije. Poštujući poznata značenja boja u kosmosu islikava zvezdanu prašinu i pomeranja nebeskih tela. Zato je kolorit na njenim slikama varijabilan, a na njima su vešto sučeljene plohe prozračnog zvuka. Dinamika je postignuta akcentovanjem nebeskih tela u "njihovoj boji".

Ponekad, dominantnu boju Maja Erdeljanin smišljeno pušta da teče u razuđenim linijama koje podsećaju na Orfejevu liru. Ustvari, ovde su apstrahovane kosmičke zgode na osnovu egzaktnih astronomskih prikaza. Nakon analize takvih prikaza stvorene su slike u probranim kadrovima sa kojih u treptajima isijavaju crveno, žuto, oranž, plavo, ljubičasto, ružičasto, zeleno...

Suptilno naznačena sazvežđa drže kompozicioni sklop slike koja je u vizuri pomenutog "slikoskopa". Zapravo, Maja Erdeljanin kroz vlastiti pogled ka nebu dočarava zoru, letnje i zimsko nebo, sudar dve reke, sve prepuštajući "Zvezdi vodilji". Po njenom "halo efektu" 32 slike uranjaju u trideset i treću, u "Vitlejemsku zvezdu", sliku gde je čovek viši od zvezde.

Već prvi pogled na slike Maje Erdeljanin pokazuje da je to veoma talentovan slikar potekao iz Vojvođanske ravnice. Njene slike bogate koloritom zrače svetlost iz same dubine slike prikazujući nam lepote svemira na jedan "nestandardni" način. To nije tamni, hladni, negostoljubiv i tajanstveni svemir posmatran sa strane i sa velike udaljenosti, kako ga najčešće prikazije većina umetnika, već svemir viđen iz sasvim drugog ugla. Svemir posmatran kao naš dom, naša kosmička kuća puna svetlosti i topline. Svemir Maje Erdeljanin nije samo beskrajno prostranstvo puno tajni, već je to sredina koja nas okružuje, u kome smo nastali kao njegov sastavni deo i u kome živimo. Na njenim bogato kolorističkim slikama vidimo svemir ne samo kao veliku riznicu nedokučivih tajni, već svemir kao dragocenu riznicu sa podacima iz naše prošlosti, od mitoloških i religijskih verovanja ljudi iz davne prošlosti, pa do svemira "obasjanog svetlošcu" savremenih naučnih saznanja.

Iako su to prvenstveno ekspresionističke slike na kojima umetnik daje svoj lični doživljaj viđenja svemira i astronomskih pojava, pažljiv i dobar poznavalac astronomije će na slikama Maje Erdeljanin lako prepoznati sazvežđa našeg neba, realistički prikazana kako se mogu videti kroz beličastu izmaglicu Vojvođanske ravnice i narandžasto žutu "svetlosnu kupolu" neba grada Novog Sada. Neki delovi ovih slika, ukazuju nam da je Maja Erdeljanin i veoma dobar posmatrač neba koji pored slikarskog talenta ima i solidno znanje iz astronomije.

U snažnom i upečatljivom okruženju jedne talentovane generacije Maja Erdeljanin, slikarka talentovana i privržena svom poslu, zauzima jedno od vodećih mesta. Oslonce u njenom slikarstvu pronaćićemo u ekspresionizmu, fovizmu i novoj slici, a krajnja rezultanta njenog slikarstva je ljudska figura, osvetljena izvorima spoljašnje i unutrašnje svetlosti. U celokupnom utisku njenih dramatikom nabijenih slika, koje kao da zrače sa ekrana ili nekog reklamnog neonskog izvora, možemo sagledati probleme savremenog čoveka pritisnutim civilizacijskim outđenjem.

U novijim slikama Maja Erdeljanin ponovo unosi živi kolorit unutrašnjeg zračenja i na taj način pojavljuju se znaci optimizma u njenim snažno slikanim aktovima. Poznavajući kao profesor njeno postupno stasavanje kao mlade nadarene slikarke shvatio sam da ona od samog početka svoje slikarske avanture ima stav istraživača i umetnika potpuno posvećenog svom delu.

Maja Erdeljanin pripada najmlađoj generaciji vojvođanskog likovnog kruga. Đak novosadske Akademije umetnosti, ona je svoju stvaralačku avanturu započela sredinom ove decenije. Specifičnost njenog pojavljivanja na likovnoj sceni predstavlja bavljenje "velikim temama" slikarstva izvan bilo kakvih trendovskih kalkulacija. Jednostavno, Maja Erdeljanin je slikala akt i pejzaž na jedan izrazito koloristički i ekspresionistički način. Potencirani bojeni naboj, subjektivistički odnos prema formi, sasvim slobodan gest i zamah po platnu - odlikuje njene rane radove.

U najnovijoj seriji pejzažnih slika nastalih tokom protekle i ove godine, Maja Erdeljanin skladno i logično razvija svoje početne ideje. Pejzaž je idealno okružje za definisanje pikturalnih namera. Odabrani motiv se redukuje, svodi se na one pikturalne situacije u kojoj se ostvaruje primarno dejstvo likovnih elemenata - boje i linije, pre svega. Geografija motiva se prevodi u svojevrsnu topologiju slike, u skladnu celinu uodnošenih boja i linija. Umetnica uspeva da svoje izrazito osećanje za boju i njene vizuelne, fizičke i psihološke vrednosti, disciplinuje te da iznalaženjem komplementarnih i skladnih odnosa, ostvari jedinstvenu kolorističku atmosferu. U pikturalnoj celini i linija dejstvuje kao autohtoni elemenat - njome se definiše kompozicijski raspored, ona ima značaj armature u slici ali je, istovremeno, i senzibilna beleška o najintimnijim osećanjima umetnice.

Pejzaži Maje Erdeljanin jesu pejzaži iz našeg okružja. Umetnica ih beleži direktno u prirodi, često puta ih fotografiše da bi ih u ateljeu slikala. Svaki put, međutim, umetnica nastoji da ih transformiše, da ih "prilagodi" sopstvenom osećanju slike; pejzaž je povod da se iskaže jedan zaseban, sasvim personalni likovni senzibilitet ali i specifično osećanje sveta i vremena u kome živimo. Zapravo, radi se o svojevrsnim predelima duha, o predelima u kojima nam Maja Erdeljanin nudi puno povoda i uverenja da je, na jedan stvaralački i duhovni način, moguće prevladati osećanje epohalne krize koja nam se tako neštedimice nametnula tokom ove poslednje decenije dvadesetog veka.

Radovanje prirodi i njenim lepotama moglo bi biti tematska odrednica novih slika Maje Erdeljanin, koje je izložila u Galeriji Arhiva Vojvodine u Novom Sadu. Njena ulja na platnu odišu svetlom, hlorofilom i trperenjem u krošnjama, međutim, ove teme nisu obrađene faktografski i detaljno, vać su samo poslužile kao polazište za igru bojama, lazurnim i pastoznim namazima zelene, žute, plave. Ponekad umetnica dozvoljava da se sasvim razređena boja sliva preko ostalih ili poput akvarela ostavlja podlogu vidljivom. Ona gradi nekad gotovo apstraktne konstrukcije, površina i linija, koje svojim likovnim odnosima i zračenjem dočaravaju prirodne efekte vizura krošnji, stabala i granja. Upravo ovo napuštanje faktografije u korist čistog zadovoljstva u treperenju boje i svetlosti predstavlja osnovnu vrednost ovih slika.

Pasteli Maje Erdeljanin imaju istu temu, samo su površine i oblici preciznije definisani. Strukture radova su donekle tvrde, a kolorit naglašeniji i kontrastniji. Umetnica, uglavnom, efekat postiže bojom neba koje ističe forme rastinja i donosi veoma neobičnu, često veličanstvenu atmosferu. Shodno tehnici, ovde su potezi naglašeniji, površine su treperave, konstrukcija slike snažnija. Pasteli su, kao i ulja, tehnički besprekorno izvedeni i svakako zavređuju punu pažnju publike.