Likovna sublimacija milenijima starog verovanja u duh drveta
Vesna Todorović

Stabloliki i jesu i nisu samorodna populacija. Ono, što vezano za njihovu skorašnju pojavu možemo smatrati potvrđenom istinom, jeste da su u bogato razuđeno tajanstvo crtačke mašte Jovanke Ulić prispeli na vlastiti, i to bezpogovorni zahtev. Od samog početka ove uporne invazije, ona niti je mogla, a na kraju, nije ni želela da se odbrani. Jer, bilo je neke neodoljive nežnosti u njihovom načinu, kojim su obujmljivali njenu pažnju, zauzimajući svaki pedalj predela njene duše. Kao u ljubavi na prvi pogled, u njoj je strelovito proradilo prepoznavanje svoga soja, što je na kraju i objasnilo poreklo Stablolikih.

Sa dobrim razlogom se moglo očekivati da će Jovankina reakcija biti silovita, pasionirana. O tome pouzdano svedoči čitav njen dosadašnji stvaralački rad, koji odaje sliku predane, pune posvećenosti. Sebi svojstvenom snagom urođenog i odnegovanog crtačkog dara, tušem i perom, hitro je na lica papira prikivala svoje tajanstvene posetioce, svedočeći životnost njihove pojave, splet navika i težnji začudno ljudskog karaktera, svedočeći i uklapajući istovremene, vlastite strasne odzive. Iz crteža u crtež stvarao se neraskidivi simbiotički odnos, koji je, poput dobro uigranog partnerstva, ukazivao da je čitav taj novoizgrađeni suživot, taj neverovatni svet potpunog prožimanja, ustvari postojao oduvek. U Jovanki je proradilo nesvesno sećanje iz dubina krvno-genskih koridora, sećanje na mitološke zapise praotaca. Ti zapisi, koje nazivamo arhetipovima, od davnina su zabeleženi na najizdržljivijem materijalu, koji preživljava sve, pa i najsurovije mene vremena - na ljudskom genomu.

Drugim rečima, Stabloliki su bili oduvek tu, trebalo je samo da se stvore uslovi i odkoči okidač, kako bi se pokrenula lavina uvida u njihovo postojanje. U dragoceno nasledstvo, koje je svaka sledeća, predačka generacija neprekidno obogaćivala novim kodovnim urezima u već postojeće zapise.

Jovankina imanentna ljubav prema prirodi, gde su drveće i trave bili glavni objekti njenih emocija i umetničke pažnje, u slučaju Stablolikih se pokazala kao onaj okidač - doziv upućen u nedogled prošlosti, izdvajajući drvo kao osnovni entitet, u potpunosti saobražen njenom sveukupnom biću.

Ništa neobično, i ništa slučajno. Drvo u čitavom čovečanstvu predstavlja formativni elemenat zametka duhovnosti, te, na osoben način i ljudi sa ovih prostora: prvobitno su pra-Srbi u drveće nastanjivali duše svojih predaka, da bi ih u potonjim kulturnim fazama divinizovali, oblikujući u liku drveta personifikacijske predstave bogova. Hrišćanstvo nije iskorenjivalo paganska poštovanja, štaviše uobičajilo je preoblikovanje adoracije drveta. Posebno mesto u novoj nomenklaturi ima hrast, od davnina poštovan zarad svoje snage i dugovečnosti. Ovo lepo i živopisno drvo se uključuje u religiozne rituale, u litije koje predvodi sveštenik. Tom prilikom postaje drvo-zapis, nosilac krsta kao znak staništa Boga na poljima, u otvorenom prostoru.

Jovanka Ulić nije nikako mogla izbeći ovakvu genezu. Svesno i/ili nesvesno, ona je prihvatila svoj usud. U skladu sa svojom prirodom i svojim zavidnim obrazovanjem, igrajući se značenjima i oblicima mutiranih života – drvo-kao-čovek ili čovek-kao-drvo - i ostvarujući mala crtačka čuda bezbrojnim, gusto naslaganim talasasto-vitičastim ili kovrdžastim potezima svog strpljivog i poslušnog pera, ona urezuje nove kodove u buduće izdanje ljudskog genoma, obogaćujući semantiku arhetipova.

Brzo i lako prepoznajemo strukturiranje oblika na ovaj, za Jovanku osoben način. Međutim, za razliku od pređašnjih crteža, koji su predstavljali pojednostavljene oblike drveća, takoreći bez volumena, gde je ovakav „manir“ crtačkog veza prekrivao površinu, kao da je želja umetnice bila da drvo samo odvoji od pozadine drugačijom vrednošću svetlosti, kod Stablolikih složenost ovog postupka doživljava bravurozni crescendo, oživljavanjem pune telesnosti objekta. Snažne, mišićave strukture čovekolikih stabala, ili stablolikih ljudi, ne samo što dobijaju savršenu modulaciju izrazitih volumena, već je Jovanka unela pokret, sve do trenutka savršene iluzivnosti, kada u kretnjama razaznajemo različite vrste emotivnih napetosti, zavisnih od psiholoških uzroka, često sasvim uočljivog erotskog porekla. Crtež pod imenom „Tango“  je eklatantan primer za takvu uzbudljivu diferencijaciju.

Kao ishod pasioniranog truda Jovanke Ulić, ishod jednog sasvim posebnog stanja sukoba strpljenja i nestrpljenja, gigantomahije anđela vrline i demona izazova svih vrsta, pred našim očima stoje obelodanjeni i uzrok i posledica. Semantička poruka njihovog sleda je elementarna, izazovno životna, u krajnjoj liniji prokreativna, dok je jezik saopštavanja složen u više nivoa, dramatično-ekspresivan a ezoterične poetike, poput najfinijeg tkanja srednjevekovnih tapiserija simboličkog sadržaja na temu vrta.

Jovanka Ulić (1960, Novi Sad). Diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, smer grafike u klasi prof. Halila Tikveše. Na istoj Akademiji odbranila magistarsku tezu pod nazivom "Linearna struktura prirode" na katedri za crtež, mentor prof. Branka Janković Knežević. Zaposlena na Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu kao predavač za oblast Likovne umetnosti.