Za likovnu akciju akvarela Ljubice Denković koja u svom sistemu formiranja zamišljene likovne radnje, može se reći bez straha da ćemo pogrešiti, da samo po svojim tehnološkim svojstvima pripada likovnoj disciplini akvarela, ali da svojom krajnjom ponuđenom strukturom daje mnogo više od tradicionalno shvaćene disciplinske određenosti akvarela. Za Ljubicu Denković to semantičko pomeranje i proširivanje značenjskih relacija pored specifičnog i načina markiranja neposrednih emotivnih poetskih impulsa u mediju akvarela, podrazumeva istovremeno intelektualno proveravanje sadržinskih metafora likovnog izraza i neprekidno otvaranje novih plastičkih problema.

U izloženom ciklusu akvarela situirane su i potvrđene njene likovne i idejne namere sadržinskim interpretacijama njihovog samo prividnog žanr karaktera, dok se zapravo, u okbiru vizuelne artikulacije ovih akvarela, radi o vešto vođenom humorno-ironičnom likovnom razjašnjavanju ili možda tačnije rečeno, samo konstatovanju nekih dešavanja svojstvenih našem vremenu sa uporednim rešenjima inicirane likovne problematike i zadatog programskog koncepta, Tako nenadano počinjemo da razaznajemo gde smo i šta se to oko nas zbiva, otkrivajući neočekivano da je taj pomalo košmarni i apsurdni svet figuralnih i drugih urbanih formi zapravo naš stvarni svet transponovan u prizore likovnog iskaza koji je instrumentarijem slikarske stilizacije pretvoren u nadrealne prizore umetničke metafore.

Ljubica Denković je nedvosmisleno pokazala da poseduje istinsku kreativnu moć i jedan kultivisan nivo duhovnih mogućnosti da inicijalni idejni i sadržajni kontekst izrazi sa smislom za inovativna estetska merila i za afirmaciju primarnih svojstava ovog slikarskog medija. Pri tom, materijalizaciju primarne ideje i inicijalnih saržaja prati harmonizacija, ne uvek eksplicitno naglašene crtačke šeme, iracionalna i ekspresivna gestualnost, zatim izvesna punoća duhovne i idejne sadržajnosti, činjenica je da prostor i profil ove izložbe podrazumevajući Ljubicin najnoviji tematski krug akvarela koje ona ovom prilikom izlaže i prikazuje sudu javnosti nisu sasvim dovoljni da bi mogli na ozbiljniji način da se osvrnemo na očigledno slojevitu stvaralačku ličnost mlade umetnice, ali s obzirom na vrlo neočekivan likovni postupak u odnosu ia tematske stereotipe akvarel tehnike, s razlogom se može pretpostaviti da je ona na dobrom putu postizanja osobenog likovnog izraza i lične mitologije.

Na kraju treba pohvaliti slikarski angažman Ljubice Denković koja je na najbolji način shvatila da bez istinske avanture duha nema ni prave umetnosti i da svaki umetnik pored postojećih stvaralačkih moći koje nazivamo -talentom poseduje svoje neizrečene tajne koje najiskrenije želi da podeli sa drugima.Zato sa velikim zanimanjem za budući umetnički rad Ljubice Denković možemo se nadati i drugim neobičnim i neočekivanim iznenađenjima.

Mile Ignjatović,
istoričar umetnosti