Danas nam gotovo romaničnim izgleda povezivanje nauke i poezije. Od tih vremena izmenili su se i nauka i poezija. Nauka je postala neraskidivo tehnološka, a poezija nekoristan govor u javnosti, marketinška glupost. Vreme je podmuklo: čini da se sva naša nastojanja, ratovi, ushićenja, graditeljstva, melanholije... izbrišu pod težinom večnosti.
Ilustracije u broju: Zlatko Ristić Paya, Šimamoto / Todorović, Marina Abramović
Šta je vreme?
Danas je čist bezobrazluk postavljati ovakvo pitanje. Sto godina je prošlo od kada se teorija relativnosti, kroz podmuklo delo mangupa-naučnika Alberta Ajnštajna, neprimetno uvukla u svakodnevni život. Zašto podmuklo? Ajnštajnova teorija ukinula je mogućnost kretanja bržeg od svetlosti, ukinula je nadu brzog putovanja između zvezda. Poštapalicom sve je relativno opravdava se svaki uzlet i posrnuće čoveka.
U Nišu se održava u organizaciji PMF-a međunarodni naučni skup. Raspravljaju se aktuelna, bazična pitanja na koja je usmerena pažnja fizičara u svetu: prostor i vreme na veoma malim rastojanjima.
Hoćemo li da razmišljamo o vremenu? Setimo se Branislava Petronijevića i njegove analize tri glavne teorije o suštini vremena:
- Vreme je posebno biće koje postoji pored realnih stvari; ono sadrži te stvari i omogućava njihovu uzastopnost i njihove promene, tako što promene mogu da se zamisle kao ono što samo u vremenu protiče.
- Vreme nije posebno biće koje postoji pored realnih stvari, koje bi omogućavalo njihove promene; ono nije ništa drugo do sama uzastopnost samih realnih događaja, dakle, sam odnos realnih stvari, ukoliko su one date uzastopno.
- Niti je vreme posebno biće pored realnih stvari niti njihov odnos, već je ono subjektivna forma opažanja a priori, koja može da egzistira samo kao predstavi shodna forma shvatanja subjekta koji sadrži empiričko-realne sadržaje svesti.
(Branislav Petronijević Načela metafizike, prva sveska, prvi deo, str. 145, BIGZ, Beograd, 1986)
Čitaju li savremeni fizičari Petronijevića?
U časopisu Gradina nekada smo mogli da pročitamo:
Nek u snošaju zvezda i vremena usplamti moje čelo. (Miroljub Todorović Putovanje u Zvezdaliju, Gradina broj 1, strana 9, 1967)
Danas nam gotovo romaničnim izgleda povezivanje nauke i poezije. Od tih vremena izmenili su se i nauka i poezija. Nauka je postala neraskidivo tehnološka, a poezija nekoristan govor u javnosti, marketinška glupost. Vreme je podmuklo: čini da se sva naša nastojanja, ratovi, ushićenja, graditeljstva, melanholije... izbrišu pod težinom večnosti. Sve će nestati kroz nekoliko milijardi godina kada Sunce naraste u crvenog xina i proguta planetu (I Planetu Miroljuba Todorovića) I čemu ta naša nastojanja, ratovi, ushićenja, graditeljstva, melanholije...?
Kada si mlad ne shvataš kakvo je to putovanje kroz vreme: život! Sve je obećavajuće a nedohvatno. I nada, i strepnja, i snovi, sve što leži u početku i ima miris zore na kraju jeseni kada se pomeša dim suvog lišća koje gori i para suvog leda. Tu je miris grube odlučnosti da se kroz sve prodre, sve to u znatiželjnom poletu, nevino i prepotentno; a neumereno rasejavamo snagu, beskorisno se troši energija protiv vetra. Kasnije, kada naučimo da koristimo snagu vetra, kada život štedljivo cedimo kroz oluke praktičnog smisla, čini nam se da smo zakasnili. Da smo iznova mladi znali bismo kako da ne proćerdamo život. To iskustvo koje nas zgazi, pa shvatimo kako smo mogli bolje da osmislimo život, uvek kasno dolazi. A nije kasno. Pred nama je uvek onoliko vremena koliko nam bog pokloni. To nije malo.
Dobro je da ponekad sumiramo šta smo sve u životu uradili. U ovom broju Gradine ispitujemo vreme signalizma. Priredio je Miroljub Todorović blok tekstova, vizuelnih pesama, kritika, istoriografskog materijala o signalizmu. Nekako su počeci signalizma, naročito u svojoj prvoj fazi scijentizma i kosmizma, vezani za Niš, za Gradinu. Možemo opet da čitamo u Gradini broj 2 za 1967. godinu tekst Veselina Ilića Avangardni pesnik Miroljub Todorović. Prvi broj internacionalne revije Signal finansiran je od strane Gradine 1970. godine. Pojavile su se i prve kritike u Nišu. Kako zvuči danas tekst Dimitrija Milenkovića Novi časopis Signal - Poezija ili blef (Narodne novine, subota, 23. januara 1971) ili tekst Saše Haxi Tančića Signal - poezija, ipak, nije nauka koji je objavljen u '68 listu mladih, broj 62, od 26. februara 1971, ili kasnije (1982) fizističko određivanje naspram signalizma (reč ispred signala) u Fizističkom Manifestu...
Na koricama Gradine broj 10 i kolor ispred bloka o signalizmu su kolaži Miroljuba Todorovića. Čitajte, gledajte, razmišljajte o signalizmu.
Vreme poezije? Danas je čist bezobrazluk govoriti o vremenu poezije. Da li je ikada takvo vreme postojalo? Da li će u budućnosti eksplodirati reč i moćne šifre ljudskih osećanja premostiti međuzvezdane pustoši ili očvrsnuti u večnosti inteligentnih kompjutera? Poezija danas: upućena malobrojnim, skromnim iskušenicima, posvećenicima, beskompromisnim borcima za slobodnu misao, marginalnim zaljubljenicima u život... U ovoj Gradini čitajmo Celana, Teobaldija, Šalamuna, Grabovca, Jovanovića, Bokerinija, Tasićevu, Mitrovića, Stanimirovića, Leonarda, Pangarića, Jovanovićevu... Budite pažljivi: Ponekad je samo stih, moćna energetska šifra, dovoljan da otvori vrata vremena.
Vreme stripa u Gradini zauzeo je Zlatko Ristić Paja (R. Z. Paya). Kolor strane (izuzev signalističke) ilustrovane su Pajinim radovima, a na kraju časopisa je i blok crno-belih. O Paji piše njegov prvi saradnik na mnogim projektima Zoran Ćirić. Za jedan značajan deo imixa slavnog nišvilskog junaka Magičnog Ćire zaslužna je i Pajina virtuozna strip imaginacija. Pajin portret u vremenu skicira naš strip teoretičar, kritičar i antologičar Branislav Miltojević. Posebna poslastica je Pajin duhovit tekst o ni malo virtuelnim problemima s PC-em.
Vreme je iza nas. Vreme je pred nama. Dok čitamo Gradinu vreme stoji.
Zoran Pešić Sigma
glavni urednik
glavni urednik