NOVI SAD. Likovni salon Kulturnog centra Novog Sada predstavlja od 25. decembra 2023. do 15. januara 2024. akvarele Dimitrija Kolarevića (1951, Kralupi, BiH - 2022, Novi Sad). Diplomirao je na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, slikarski odsek, u klasi profesora Boška Petrovića. Sve su ređi sanjari u ovom vremenu grmljavine i nadgornjavanja nerazumima ljudskim.
Temeljnim proučavanjem akvarela kao najsuptilnije likovne tehnike Dimitrije Kolarević svojevrsno je pročistio sopstveni um i dušu pronašavši put unutrašnje harmonije. Ne baveći se velikim temama, on nam je stvarajući pokazao kako je moguće posmatrati i doživljavati lepote u naizgled malim, običnim stvarima. Radoznalo je tragao za novim izvorima, birajući teži, ali izazovniji put, što ga umnogome razlikuje od većine. Na virtuozan način, četkom i bojom vešto i sigurno beležio je prizore kao neizbrisive tragove detinjstva. Njegovi akvareli otkrivaju nam jedan tanani, unutrašnji svet.
U ovom potresnom vremenu destrukcije, entropije u kojem predmeti, pojave, biljke, životinje pa čak i ljudi egzistiraju na jednom kratkoročnom, upotrebnom nivou, bez stvarnih životnih sokova i senzacija, Dimitrije Kolarević nam svojim akvarelima predočava neprolaznu, tajanstvenu lepotu dubljeg značenja u kojoj boje zvone, svetlost podrhtava, akvarelske beline dišu punim plućima, sjedinjene u dragocenoj vrednosti njegovog autentičnog likovnog izraza.
Snežana Mandić
Jesmo li ljubav prema tom našem zavičajnom selu uneli u ono što pišemo, slikamo, ili je to selo nama dalo toliko ljubavi pa ona postaje ram u koji smeštamo svoje tanane misli i snove!? Pitanje retorsko. I, evo me sad, zagledana u tvoje akvarele. Detalji jednog nestalog vremena, imuni na protok baš tog vremena. Naše emocije predmet su tog proticanja, i uhvaćene tvojim znalačkim potezima četkice, intenzivno nas provociraju i draže.
Sve je tu nežnost i tajna. Simbol građanske Vojvodine. Lepota svakodnevnog života. Ušuškana i lična. Vidljiva u svemu. Ormari kao riznice, vitrine kao izlozi, stolovi kao izazov, fotelje kao lice dokolice, lampe, fotografije i ostali znaci mislećih ljudi, stanovnika tih prostora, pa i čizme, alatke i vodiči kroz ostala interesovanja naših dalekih sugrađana. Nežnost, moja osnovna impresija. Nežno si birao detalje, povlačio četkicu lagano kao da svojoj slici kačiš oreol sna i večnosti, svestan lepršavosti i nestalnosti svega, pogotovo snova.
Meni nije teško da te zamislim kao dečaka, za jednim tim stolom, sa nasmejanim tatom Vladom koji tebi i Dudi, starijem bratu, pokazuje fotografije salaša i ritova vojvođanskih, te kućica na kraj sela iza kojih puca beskraj, jer bio je zaljubljen u fotografisanje i fotografiju, i sa šoljama, poput onih sa slike, iz kojih miris i boja čaja intenzivno draže čula jer ih je na sto donela i poslužila mama Draginja, uz svoje čuvene mirisne vanilice. Oboje prosvetari naši, jarački.
Iz tog miljea si krenuo svojim stazama umetnosti i našao svoj put. Otimao od zaborava ono što voliš, iskreno, strpljivo i jedinstveno. Slika, ma kojom tehnikom, bilo kojeg podsticajnog motiva, donosila je tvoj bogati svet u svoj svojoj punoći i lako nalazila oko spremno da je zapazi i prisvoji. Tako je tvoj svet postajao svet svih onih koji otimaju i brane od propadanja i nestajanja skrivene lepote, suprotstavljajući se površnosti, brzini i uniformisanosti. Autentični svet maštovitog i tihog stvaraoca. Sanjar koji je umeo da sanja.
Sve su ređi sanjari u ovom vremenu grmljavine i nadgornjavanja nerazumima ljudskim. Pituka je svoje snove odneo sa sobom, nama je ostavio da ih odsanjavamo zagledani u oživljene i tanane konture što šapuću sa akvarela i nude iluziju da je lepota, istinski, najveća radost života. I umetnosti. Kakvo divno i moćno delo velikog umetnika i čoveka!
Kosa Pakuševskij
