NOVI SAD. Mali likovni salon predstavlja, od 31. jula do 11. avgusta 2023, digitalne grafike Matije Rajkovića (1980, Beograd). Diplomirao je na slikarskom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Jovana Rakidžića. Postdiplomske studije završio je na istom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Čedomira Vasića.
Problematizovanje postojećih i uvođenje novih medija u umetničkim procesima kao deo tehnološkog napretka, s jedne strane preispituje one jedinstvene umetnosti u kojoj umetničko delo gubi svoju auru u uslovima masovne proizvodnje (V. Benjamin) dok je, u oblasti grafike, posebno u savremeno vreme, donelo, pre svega, razmatranja prirode medija i promena koje je pretrpela u era računara i digitalne slike. Utoliko su, naravno to sve bili izazovi i mogućnosti koje su otvarale novine u procesu nastajanja dela kao prilagođavanje i odgovor duhu vremena u kome su se usvajali novi načini umetničkog izražavanja i otvarali novi postupci. Shvatajući grafiku kao "otvorenu medijsku formu" (Lj. Ćinkul) zasnovanu na eksperimentu i stalnim istraživanjima koja su proisticala iz direktne povezanosti sa tehnološkim napretkom vremena u kome je nastajala, stvaranje "grafike bez pritiska i otiska" (B. Karanović) sa svim izazovima i opasnostima koje stoje pred njom, bio je logični sled u doba digitalne tehnologije.
Matija Rajković, pak, u oblast digitalne grafike ulazi, ne iz pozicije grafičara, već slikara i na taj način demonstrira ne samo prevazilaženje granica tradicionalnih tehnika ili slobodno kretanje kroz različite medije, već i otvorenost za novu tehnologiju i proces koji dotadašnja umetnička iskustva usmerava ka digitalnom iskazu. Tako su i prve digitalne grafike nastale podstaknute fotografijama u kojima je beležio različite teksture i procese propadanja i korozije, jednako kako su tekstura i materija bili predmet interesovanja u slici ili crtežu. Sa uočenim i tada, osećajem za boju i crtež, uz pomoć računarskih programa oslobađao se zatvorenosti i nametnutih stega konstruisanja i preklapanja različitih oblika kojima je gradio sliku i crtež, i u postupku preinačavanja, dorade, modifikovanja uspevao je da stvara sopstvena likovna značenja u monohromnoj strukturi digitalne slike.
Ono čemu je pristupio kao eksperimentu, postepeno je postalo osnovna preokupacija, i predmet brojnih izlaganja koja su doprinela, ne samo ličnoj afirmaciji, već i samoj promociji digitalne grafike kao medija. Otuda i sam naziv izložbe, kao popuštanje pritiska, može odgovarati upravo tom novom mediju unutar grafike, ali i slobodnijem pristupu ekranu računara, igri u koju se biva uvučen i koja iako kontrolisana nastaje, kako bez pritiska olovke ili kista, tako i bez pritiska prese, u procesu digitalne štampe.
No, ako pažnju usmerimo na pojedinačne naslove radova na izložbi, dekompresija ukazuje i na narativnu potku, koja se u svom likovnom iskazu svodi od rasplinutosti rastakanja oblika i fakture do svođenja na jasan simbol, a u semantičkom ukazuje na određeni stav i reakciju na stvarnost. U savremenim društvima dominantnog tehnološkog razvoja, isprepletanosti globalnog i lokalnog, bremenitim narastajućim pretnjama pogubnim za celo čovečanstvo, terorizam, ekologija, klimatske promene, do lokalnih pitanja i pojedinačnih sudbina, problemi su i teme koje postaju predmet pažnje. Tokom godina nastajanja one postaju zabeleške svakodnevnog, kao usputne beleške savremenog sveta u kome se smenjuju Utopije, Euforije, Sećanja, Egzodusi, Dijalozi, sa prizorima naizgled idiličnih pejzaža i ličnih preispitivanja kao blago popuštanje pritiska u svetu dramatičnog razvoja društva gde se teži nemogućem uspostavljanju posve privatne sreće (T. Adorno).
Biljana Grković
