NOVI SAD. Likovni salon Kulturnog centra Novog Sada predstavlja, od 3. do 14. avgusta 2026, slike Teodore Rakidžić (1995, Beograd). Osnovne i master akademske studije završila je na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Branka Rakovića. Doktorske umetničke studije pohađa od 2020. godine na istom fakultetu.
Teško mi je, a možda i nemogude, da sagledam Teodorine radove isključujući ili zanemarujudi našu sestrinsku bliskost. Nisam sigurna kada ovaj prikaz njenih radova prestaje da bude samo to, analiza jednog mogudeg preseka dosadašnjeg opusa, a kada postaje prikaz njenog karaktera.
Svaki Teodorin rad obično ima vrlo konkretan naziv, koji odagnava pomisao da bi data predstava trebalo da bude neko kretanje ka apstraktnoj kompoziciji. Ime rada upućuje na vrlo određenu misao ili asocijaciju kojom se ona bavi tokom stvaralačkog procesa. Ove likovne studije, ipak, jesu svedene pojavnosti i geometrizovanih oblika, koji sugerišu njenu težnju ka skladu i organizaciji, ka planiranju slededeg koraka. Teodorin metod likovnog savladavanja motiva, čini mi se, polazi od fokusa na konkretnu misao koja leži u naslovu rada, a kulminaciju dostiže u promišljenom vizuelnom sadržaju.
A osnovni sadržaj jedne njene kompozicije je svetlost. Kontrasni prizori enterijera ili fasada kreiraju iskošena, karikirana šahovska polja od senki i ravni koje se sudaraju i seku u bici za prostor njenog papira ili platna. Svetlost kao pojam, u svom značenju nosi punodu ili pak blještavu prazninu, odnosno, podrazumeva izvesnu neograničenost, beskonačnost. Teodorine marljive studije ovu rasplinutost pokušavaju da ukrote, objasne i artikulišu. One od blještavo belog platna, od zastrašujude praznine i zaslepljujude svetlosti, zidaju okvire i šeme, polja i planove, organizuju i smiruju.
Novonastali planovi nisu samo elementi jednog krupnijeg likovnog iskaza. Oni su male slike, izrazito materijalizovana polja, koja nam razložno pevaju o starosti površina, o tragovima i istorijama. Prigušeni, slojevito sabrani potezi nagoveštavaju od čega su sazdani podovi i zidovi monumentalnih kompozicija.
Monumentalnost ovih radova ne pokazuje se u njihovoj veličini, koliko u hrabrosti ispunjavanja prostora slike. Dve naizgled oprečne stvari odlikuju Teodorin rad, upravo ta monumentalnost sa jedne strane i detalj sa druge. Ovaj detalj je ugao, došak, parče zida, jedinstven fokus, polje njene kontemplacije. Taj detalj je samoda jednog dugačkog trenutka ili jedne male večnosti. Kada vidim njen novi rad, vidim nju pre tog rada, nju, koja u haosu od neizvesnosti dana i nepredvidivosti okruženja, kroji svoj uporni plan, zagledana u samu ivicu zbivanja. I u tom detalju otkriva čitav jedan (sve)mir.
Mina Rakidžić
