BEOGRAD. Galerija Atrijum Biblioteke grada Beograda predstavlja od 11. do 25. juna 2026. izložbu slika pod nazivom "Geologija duha" Mihala Đurovke (1972, Novi Sad). Slikarstvo je diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Halila Tikveše i Jovana Rakidžića.
Slikarstvo Mihala Đurovke predstavlja prostor unutrašnjeg preispitivanja u autentičnom dijalogu sa panonskim podnebljem. Horizonti ravnice razloženi u slojeve boja koje titraju između zemlje i neba, simbolično su mesta susreta između vidljivog i doživljenog. Ta linija tenzije, beskonačna je Đurovkina inspiracija, u kojoj uzvišenost ravnice prepliće sa sopstvenim duhovnim težnjama. Čin prodiranja u dubinu sveta, u kome se susreću umetnik i materija, Gaston Bašlar definiše kao "materijalnu imaginaciju" u kojoj umetnik prostor pretvara u čistu emociju i intimno prostranstvo.
Đurovkine slike ravnice nesumnjivo su otisak unutrašnjeg života koji je uslovljen prostorom u kome je formiran njegov identitet. Umesto da opisuje predeo, Đurovka kompozicije gradi slojevito, vibrirajući između asocijativnog pejzaža i apstrakcije. Slikarski postupak odražava dijalog sa tradicijom apstraktnih pejzaža Marka Rotka. S druge strane, u ritmizaciji slojeva i u materijalnosti poteza može se prepoznati izvesna bliskost sa postupcima Gerharda Rihtera. Ipak, za razliku od Rotkove zatvorene kontemplativne tišine ili Rihterove gestualne nepredvidivosti, Đurovka zadržava nešto što bi se moglo nazvati "sećanjem" na pejzaž.
Suverenim gestom, stvara gotovo geološku, taktilnu strukturu ravnice razložene u slojeve intenzivnih boja. U njegovom postupku horizontalne trake intenzivnog kolorita, od vatrenih crvenih, dubokih crnih tonova, do narandžastih i plavih, ostavljaju utisak materije koja se kreće. Pristupa građi slike reduktivno a konačan rezultat je apstraktna univerzalna harmonija u kojoj je čistota likovnih elemeneta došla do punog izražaja.
U delu "O duhovnom u umetnosti" Vasilij Kandinski pojašnjava stvaralački čin u kom umetnik duboko ponire u sebe pronalazeći "unutrašnji zvuk". Za njega je proces refleksije sličan štimovanju instrumenta, a apstrakcija vizuelni ekvivalent tog zvuka. U Đurovkinim rezonancama nema tragova melanholije. Panonska ravnica je svedena na ritmove koji se ponavljaju i variraju poput talasa. Emocionalno vibrantne, slike svedoče o biću prostora koje je u nama koliko smo mi u njemu.
Nataša Rill, istoričarka umetnosti
