BEOGRAD. Galerija Ilije M. Kolaca predstavlja od 26. maja do 6. juna 2026. doktorsku izložbu Sarah Ive Vujin (1997, Beograd). Izložbu pod nazivom "Vertikale" čini deset slika rađenih u tehnici ulja na platnu, od kojih su dve muralskih dimenzija. Radovi nastaju u periodu društvenih podela i pojačanog pritiska ka političkom opredeljenju, ali umesto direktnog odgovora na takvu atmosferu, autorka bira drugačiji pristup - insistiranje na unutrašnjoj autonomiji i besciljno orijentisanom procesu stvaranja.
U vremenu u kojem se od pojedinca sve češće očekuje da se jasno opredeli, definiše i svrsta, doktorska izložba Sarah Ive Vujin pokušava da odbrani nešto gotovo zaboravljeno - pravo na složenost.
"Slikanje za mene nije nikakav beg od stvarnosti, već aktivno suočavanje sa njom", navodi umetnica. "To je proces u kome pokušavam da razumem i integrišem iskustva kroz koja prolazim."
Upravo zato serija "Vertikale" ne funkcioniše kao zatvoren sistem značenja. Forme na slikama nisu do kraja definisane ni ukroćene, već ostavljene da se razvijaju kroz odnos sa prostorom, posmatračem i sopstvenom unutrašnjom logikom. U tom procesu pitanja dobijaju primat nad odgovorima, a značenja ostaju otvorena i promenljiva.
Mentor projekta, profesor Adam Pantić, ovakav pristup vidi kao retku odbranu umetničke slobode unutar savremenog akademskog prostora: "Ovaj projekat, na moje veliko zadovoljstvo, dokazuje i odbraniće tezu da se sistemski, u građanskom i akademskom formatu, može stvoriti uslov za negovanje kontinuiteta umetničke besciljnosti", navodi Pantić.
Govoreći o senzibilitetu autorke, on dodaje da njen rad "komunicira sa okolinom na frekvenciji potisnutih sadržaja, direktno, ekspresivno, bez opterećenja predznanjem", dok njenu slikarsku metodu opisuje kao "plemenitu slikarsku predanost" koja prostor puni "dubokim emocionalnim doživljajem sveta".
Poseban sloj izložbe čine i dva autorska teksta koji prate postavku: "Govorim u svoje ime" i "Mislim za sebe". U prvom, umetnica govori jasno, analitično i reflektovano o potrebi da se čoveku ostavi pravo na promenu i kompleksnost. U drugom, ton postaje siroviji, intimniji i potpuno nefiltiran, otkrivajući unutrašnji tok misli koji stoji iza samog procesa rada.
Ta podela između javnog i unutrašnjeg glasa možda najbolje otkriva i način na koji autorka želi da se njenim slikama pristupi - bez unapred pripremljenih tumačenja i bez potrebe da se rad odmah objasni.
"Vertikale" ne pokušavaju da publici ponude gotovu istinu, već da otvore prostor u kojem je moguće zastati, posmatrati i provesti neko vreme bez potrebe za konačnim zaključkom.
