NOVI SAD. Mali likovni salon Kulturnog centra Novog Sada predstavlja od 18. do 29. maja 2026. slike Anje Nikolić. Završila je osnovne akademske studije na Fakultetu primenjenih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu, modul Primenjeno slikarstvo. Master akademske studije likovnih umetnosti završila je na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Njeni noviji radovi fokusiraju se na digitalne pejzaže u kojima živimo, posebno one oblikovane društvenim mrežama.
Formalno oblikovane u duhu tradicije pop-art-a, njena platna progovaraju sa aspetka subverzivnog delovanja, izražavajući sa jedne strane kritičko promišljanje, a sa druge, afirmaciju i prihvatanje fenomena koji su podvrgnuti propitivanju. Obilno prožete referencama iz vrlo savremene popularne kulture, figure na slikama su integrisane kroz podlogu arhetipskih aluzija na predstave stvaranja sveta ili pak raznih rajskih vrtova (od Adama i Eve i Novog zaveta, do onih danas) – sveukupno, nastojeći da dočaraju plastičnu čulnost virtuelnih prostora – taktilnost, zvuke i ukuse.
Kolorit, figuracija i virtuelno kolažiranje različitih isečaka te virtuelne stvarnosti, svesno se dvoumi između estetizacije i trivijalizacije virtuelne dinamike društvenih mreža, čiji odraz, ma koliko bio neopipljiv u realnoj materijalnosti sveta, diktira i preoblikuje dinamiku komunikacije i uspostavljanja odnosa prema drugima, ali i prema sebi samima. U ikonografskom maniru predstavljanja – persofikacije uz atributizaciju simbola kao potvrde identiteta – figure na platnima odražavaju naizgled idealizovane (cartoon like) predstave ljudskih tela, iako suštinski deformisane „jezikom“ raznih filtera i drugih dostupnih alata koji šteluju i iskrivljavaju sliku u ogledalu virtuelnog sveta.
Lica su suštinski depersonalizovana, iako na različite načine – kako kroz filtere, deformacije u simetriji, naglašavanje određenih delova strukture lica, delimičnim ili potpunim anuliranjem njegovih crta ili pak prostim prekrivanjem pametnim telefonima. Aluzije na javne ličnosti prisutne su kroz akcentovanje njihovih medijskih prerogativa, premda ne uvek i sasvim eksplicitno, tako da ih možemo posmatrati i kao bilo koga od nas, ili preciznije rečeno većine onih koji se identifikuju, konzumiraju ili na druge načine otelovljavaju stvari i pojave sa masmedijskog spektra onoga što tvori aktuelnu youth culture. Sa aspekta posmatranja društvene strukture, zanimljiva je izvesna horizontalnost pristupa, zasnovana na iluziji poroznosti klasnih i geografskih podela u algoritamskoj konfiguraciji sveta, te se na slikama ravnopravno nalaze i prepliću figure visokog društva, medijske (i internet) ličnosti, globalne muzičke zvezde, zajedno sa predstavama autorkinih prijatelja, kao i njenim sopstvenim identitetom viđenim kroz sočiva društvenih mreža.
Platna su ispunjena figurama u simuliranom pokretu uronjena u simulakrum prostora klasične lepote antičkog kamenja i kontrastirana binarnim numeričkim konstrukcijama savremene civilizacije. Arhetipska predstava stvaranja sveta dodatno je akcentovana unošenjem ikoničkih (digitalno čitljivih), simbola, sa Rozalijinog (Rosalia) novog albuma Lux (2025), koji je u velikoj meri prožet muzičarkinim doživljajem i poigravanjem sa onim što je devotio moderna kao i njenim medijskim i scenskim otelovljenjem kvazibožanske, anđeoske figure. Uz to, pseudoreligiozna dihotomija neba i zemlje (koja se spominje i u pesmi dostupnoj na Spotify grafici), sagledana u okviru radova Anje Nikolić, prevaziđena je tvorbom tog sveta bez tla (...nunca hubiera suelo...).
Predstave virtuelnog luksuza najjasnije su skicirane kroz realističke simbole lifestyle-a (uz blagi otklon od (u digitalnom prostoru neizbežnog) product placement-a), popularne hrane, fency kućnih ljubimaca i trendova diktiranih brojem lajkova i pratilaca. Figura jastoga se javlja sporadično izmeštena iz morske i floralne perforacije, svakako kao simbol luksuza, ali koji svojim prisustvom u tradiciji nadrealizma dodaje ironijsku notu slikama, dok takođe prisutne meduze na platnima na momente doprinose utisku kreiranja virtuelnih akvarijuma koji su dodatna aluzija na sveprisutnost ekranskih interfejsova.
Globalno etarsko umrežavanje već decenijama unazad doprinelo je višestranom i raznovrsnom sagledavanje prostora / mesta, kao drugih, drugačijih ili izmeštenih u odnosu na ona mesta definisana isključivo geografskim koordinatama. Digitalni prostor je već ustaljena sintagma koja se bazira na rizomatskoj strukturi i podrazumeva naizgled neograničeno prostranstvo projektovanih individualnih i kolektivnih (samo)percepcija, a migriranje iz materijalne u virtuelnu stvarnost modifikuje i ono što je sa jedne i druge strane „tla“. Pod sve većim monopolom velikih kompanija, predstave života, ljudi kao i formiranje narativa date su u segmentima, obrađivane, manipulisane, istrgnute iz sopstvenog konteksta i smeštene u kakofoniju ubrzanog protoka podataka (nalik onome što vidimo na ovim radovima) u kome je svima dostupna vidljivost, ali zamagljenog pogleda.
Anja Nikolić ne usmerava svoju kritičku oštricu ka već stereotipnom lamentovanju nad tim kako ogledanje u virtelnom prostoru utiče na poimanje našeg tela i života, kao i života drugih, niti ka centrima moći koji monopolizuju kapital stečen eksternalizacijom sopstva i njegovom interakcijom u digitalnoj sferi. Ona radije izmešta te izmeštene prostore natrag u stvarnost prepuštajući posmatraču, kao i sebi samoj reflektovanje nad formama i funkcijama mogućih svetova, u nastojanju da dokuči suptilni balans užitka konzumiranja društvenih mreža i njene vaskolike metasfere bleštećih prizora i jektičavih zvukova.
Iva Leković
