NOVI SAD. Galerija FORMA predstavlja od 26. maja do 14. juna 2026. izložbu "Original falsifikata - Špacirung". Publici će društvo da pravi Limbo i 40 autora: Anastasija Grežak, Anđela Krsmanović, Ana Sorokina, Anja Subić, Varvara Muravskaja, Danijel Babić, Dragana Kuprešanin, Dunja Branovački, Dunja Makić, Dunja Miladinov, Dunja Subotić, Dunja Šarac, Ema Perović, Ivana Papić, Isidora Tatalović, Jana Varga, Jana Gašparovski, Jana Đurđev, Jana Kalajić, Jelena Potrebić, Kalina Ristić, Kristina Boiko, Lara Živanović, Kalina Krtinić, Lara Manić, Laura Maksimović, Lena Đorđević, Milivoj Kostić, Mladen Oljača, Nenad S. Lazić, Sara Jović, Sara Škrivan, Sofija Žirova, Sofija Milišić, Stanislava Fefelova, Tatjana Lazić, Tea Skokić, Tina Ljubojević, Una Andrijašević, Čaba Nemet.
Iako je igra svojstvena deci, ona je jedna od osnovnih pokretačkih snaga društva pa tako i umetnosti. Međutim, u umetnosti postoje momenti kada je igra u isto vreme i stvaralački okvir, ali i inspiracija, odnosno umetnička ideja. Takav koncept je primenjen u projektu pod nazivom "Original falsifikata". Osmišljen za dečju publiku kao jedan od pratećih programa Zmajevih dečjih igara, ovaj projekat je utemeljen i oblikovan na fascinaciji njegovog autora, Nenada S. Lazića, misaonim procesom koji dovodi do aha-efekta.
Ovaj element naše kognicije – iznenadnog uviđanja, bio je početna tačka u formiranju koncepta koji uključuje rad umetnika, ali i učenika i studenata umetničkih škola u realizaciji niza izložbi koje se već pet godina za redom realizuju u galeriji UPIDIV-a Forma. Da bismo još preciznije razumeli o čemu je ovde reč, navešćemo izjavu samog autora, koji navodi da projekat "istražuje krhke i često paradoksalne granice između autentičnosti i reprodukcije, originala i varijacije, ideje i njene materijalizacije".
Atraktivan po sebi, ovaj događaj svaki put ispuni kamerni prostor galerije Forma maštovito realizovanim rešenjima veće grupe autora. U osnovi svakog rada je univerzalni simbol – Limbo, koji je po Lazićevim rečima "stilizovana, antropomorfizo-vana sijalica". Ovaj objekat je "metafora rađanja ideje, ali i vizuelni motiv otvoren za beskonačne varijacije". I zaista, gotovo je svaki viđeni rad u proteklim godinama poštovao Limbo kao osnovni šablon, ali i kao polazište za realizaciju sopstvenog likovnog rezultata.
Sa strane gledano, čini se da Lazić ovde deluje pedagoški kada uspostavlja model u kojem svaki likovni zadatak ima jedinstveno ustrojene grafičke koordinate, ali i zadatu temu, hronološki promenjivu.
Prve godine izložba je nosila naziv "Urbane legende"; ova tema je trebalo da iznese priču o malim herojima koje svakodnevno ili povremeno srećemo.
Druge godine tematski je bila obeležena karijerom čuvenog francuskog akrobate i egzibicioniste Filipa Petija i u skladu sa tim izložba je imala naziv "Artistaaa..." Kao svetski poznata atrakcija, Peti je 1974. godine uspešno hodajući po žici prešao sa jedne njujorške "bliznakinje" na drugu, čime je dokazao da igra nije samo pobediti drugog, već i pobediti sebe.
Treće godine, Lazić je kroz jednu pastoralno zamišljenu priču pokušao da nas vrati u doba vladavine seoskih vašara, detinjstva i sećanja na naše časne pretke. A polazište su bila slova, i shodno tome izložba je nazvana "Tipografski kirbajn". Kontekstualizovana je kao eksperimentisanje sa različitim tipografskim stilovima, oblicima i tehnikama, koje su u konačnom rezultatu trebale da donesu atraktivna vizuelna rešenja.
Četvrte godine tema je inkorporirana u naziv "Kerefeke". Idejna osnova je polazila od karnevalske slobode, kao od bazičnog principa umetničkog stvaranja.
Ove godine, 2026, Lazić uspostavlja tematski okvir imenovan kao "Špacirung". Ovim naslovom on nas poziva da promislimo vreme odmora i dokolice kao vreme koje nam je dato ne samo da bismo svakodnevno živeli svoj život, već i šire – filozofski, kao datost da sebe promišljamo, a što bi bio uvod u jednu ideju realnog hedonizma.
Na kraju zaključimo da je ovaj petogodišnji ciklus doneo ne samo bogatstvo likovnih realizacija, već i bogatstvo idejnih rešenja koja dokazuju da likovni i primenjeni umetnik ponekad deluje i izvan svojih intuitivnih i utilitarnih granica u pravcu objektivizacije i konceptualizacije sebe. A današnjem tehnološkom svetu ovakvo terapeutsko usporavanje svakako treba sve više i više. Jer čoveka kao biće treba sačuvati, i to pre svega kao istraživača sveta oko sebe i kao slobodno, misleće biće.
Dr Zdravko Rajčetić, teoretičar umetnosti i medija
