NOVI SAD. Izložba Nataše Stojanović Beronja (1961) "Pejsaž u fragmentima" može da se pogleda od 8. do 27. septembra 2026. godine u galeriji "FORMA". Kao autorka ručno tkanog tekstila za odevanje i opremanje enterijera realizovala je brojne projekte različitim tehnikama tkanja.
Moj prvi susret sa umetnošću nije bio u galeriji. Bio je u prostoru doma, među bojama i šarama uz koje sam odrastala, na zidovima moje spavaće sobe i u otkanim kaninama koje sam svake zime vadila iz ormana. Bogate, tkane šalove prebacivala sam preko kaputa, grejući njima vrat i grudi, dok su se topao dah i hladan vazduh susretali na vlaknima vune.
Mnogo pre nego što sam naučila da o umetničkom delu razmišljam kroz formu, kompoziciju, materijal i likovni jezik, poznavala sam ga kroz dodir, kao nit, teksturu i površinu koja postepeno nastaje preplitanjem, ponavljanjem pokreta i strpljivim radom. Ta umetnost stajala je preda mnom, u našoj dnevnoj sobi, uz razboj i zvukove doma koji su nerazdvojno pratili proces tkanja.
Radovi okupljeni na ovoj izložbi pripadaju različitim periodima stvaralaštva Nataše Stojanović Beronja i, posmatrani zajedno, obrazuju svojevrsni retrospektivni pogled na temu pejzaža. Izložbeni izbor obuhvata radove od skica i minijatura do prekrivača komponovanog od prugastog dezena i tkanih pejzaža. Pruge se ponavljaju, menjaju i vraćaju u novim odnosima boja. Spajanjem i variranjem motiva pojedinačni obrasci prerastaju u jedinstvenu celinu. Izložene radove povezuju linija i ritam.
Vidljiva nit pamučne osnove nije samo tehnička nužnost, već aktivan element kompozicije, svojevrsna mreža unutar koje boja i materijal dobijaju formu. Talasaste linije, izdužene organske forme i nepravilna polja javljaju se u različitim kolorističkim registrima. Na mestima gde se tkane forme oslobađaju osnove i izlaze u prostor, granica između površine i reljefa postaje nestabilna, a delo stupa u neposredniji odnos sa prostorom i posmatračem. Okupljeni u galeriji, ovi radovi za mene neizbežno nose dvostruko značenje.
Stvaralaštvo Nataše Stojanović Beronja danas posmatram iz perspektive buduće istoričarke umetnosti, ali sam ga mnogo ranije upoznala kao stvaralaštvo svoje majke, kao deo doma u kojem sam odrastala i vizuelnog nasleđa koje je prethodilo mom profesionalnom pogledu. Šare u galerijskom prostoru iste su one uz koje sam učila da gledam. Tako se zatvara jedan lični krug: ono kroz šta sam kao dete ušla u svet vizuelnog danas postaje predmet mog profesionalnog posmatranja.
Dunja Beronja
