NOVI SAD. Poklon zbirka Rajka Mamuzića predstavlja od 28. januara do 28. februara 2026. slike Zorana Grmaša (1970 - 2017). Diplomirao je i magistrirao pod mentorstvom profesora Zorana Todovića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na Katedri grafike.
Nekoliko razloga me vodi u pravcu intimnog doživljaja slika rano preminulog prijatelja, koji je ostavio mnogo dobrog iza sebe, stvarajući gotovo mitološki prizvuk kada je u pitanju umetnost otiskivanja, i ne samo to. A to je svima dobro poznato, ne samo ovde u zemlji u kojoj se rodio već i u Italiji i na brojnim drugim mestima, svugde gde je mogao otputovati grafički list zarolan i spakovan radi izlaganja, žiriranja i izlaganja. Zoran Grmaš je pre svega grafičar, umetnik i skriveni pesnik, koji je bio sklon različitim likovnim disciplinama. Sećam se vrlo dobro njegovih minucioznih crteža, analitičkih i dosetljivih radova koji su predskazivali u koliko velikog umetnika će se Zoran Grmaš jednog dana pretvoriti. I nije to subjektivan utisak kada kažem da su mnogi sa čuđenjem gledali u prijemnu mapu markantnog momka rodom iz Bukovca, odevenog u crno sa martinama na nogama. Njegovo supkulturno svojstvo, kroz vreme se preobratilo u neobičnom amalgamu poetske prefinjenosti i umetničke sofisticirane izvodljivosti.
U to vreme, umetnost je za njega postala imperativ, težnja i ideal. Grmaš je bio čovek unutarnje misli, stalnog i ponekad otežalog dijaloga sa samim sobom. U svoj svet dopuštao je da zavire samo odabrane ličnosti. Zato, potpisujem ovaj tekst kao njegov savremenik i kolega, grafičar po osnovnom obrazovanju, i to iz vremena devedesetih godina XX veka. Nisam puno pisao o njegovom radu iako me je njegov rad oduvek privlačio i ispunjavao moje oduševljenje na nekoliko paralelnih nivoa posmatranja. Kao retko ko među nama, Zoran Grmaš je imao poseban impuls koji ga je vodio, oblikovao i zatim formirao kao samostalnog stvaraoca – umetnika izuzetno prepoznatljivog likovnog prosedea. Mnogi su povodi i uzori koji su ga u mladosti obuzimali kada je crtao svoju okolinu i najbliže a još je više majstora grafike koji su ga obrazovali i na samom koncu – čije su matrice došle pod njegove vešte dlanove kako bi bile odštampane u besprekornom tehnološkom rezultatu. Nisam imao puno dileme niti sam mogao drukčije započeti tekst o umetniku čije slike su pred Vama u Galeriji likovne umetnosti Poklon-zbirke Rajka Mamuzića, skromnom čoveku koji je obeležio mnogobrojne studentske početke i svojim angažmanom davao primer kako se umetnost živi kroz istinsku posvećenost.
U azbučnom redosledu tehnika, jednostavno, kada je u pitanju delo Zorana Grmaša, grafika označava početak i kraj, sublimaciju čitavog njegovog umetničkog opusa. Da bi razumeli slikarski opus Zorana Grmaša moramo dobro poznavati njegove grafičke cikluse, refleksije carstva likovnih elemenata pomoću kojih je gradio sopstvenu likovnu predstavu, oslobođenu deskriptivnih i narativnih odlika. Predstava ili slika, linija ili površina, boja ili crnilo – sve su utemeljene na razložno uspostavljenoj sistematizaciji „Grmaševog“ postupka. Isto tako, oduvek je njegov likovni izraz bio prilično potpomognut tehnološkim obiljem kojeg je on, sasvim prirodno, preuzeo iz domena grafike. Upravo ova izložba slika, s druge strane, govori o tome na koji način su se njegove grafičarske i slikarske osobenosti susretale i razilazile, spajale i potirale u posve novom likovnom ostvarenju.
Za razliku od mnogih njegovih savremenika koji su delovali oslonjeni na recentne aktuelnosti savremenog trenutka, Zoran Grmaš nikad nije napustio apsolutno bavljenje "slikom", simbolima kao i mnogostrukim dejstvom ujedinjenih likovnih elemenata. U tom doslednom radu bilo je dosta mističnog i hermetičnog, zaumnog i nedorečenog, s namerom da se posmatraču pruži eventualna mogućnost asocijativne interpretacije.
Da li su te interpretacije vremenom pretvorile u auto re-interpretacije kao citati sopstvenih, namerno ponavljanih motiva?
Ostaje da vidimo i proučimo sve neophodno kako bi što bolje tumačili svet vizuelnih mapa Zorana Grmaša, smeštenih na imaginarnom „šahovskom polju“ njegovih kreativnih sposobnosti.
Slike s početka 2000-tih godina govore upravo o tom sadejstvu između grafike i slikarstva, kada se platna Zorana Grmaša mogu opisati kao spretno iskorišćene, „beleške iz grafičke radionice“, koje nas na prvi pogled zbunjuju kada pokušamo da ih medijski precizno okarakterišemo. U tom dobu, slika je zapravo transfer složene grafičke predstave. Ona na platnu prerasta u kvazikopiju grafičkih otisaka ali i u jedinstveni monotipsko umetničko delo, obogaćeno u vizuri iskusnog grafičara. Aplicirane novine (kao jedan od najvažnijih grafičarskih alata) zazivaju nas da kroz mnoštvo mrlja nazremo slova italijanskog alfabeta. Po novinskim listovima vidimo preplete otisnute boje i nedovršenih amorfnih obličja, tek nagoveštenih formi. Taj sistem nagovora, kako je govorio naš profesor, umetnik i teoretičar Kosta Bogdanović, u sebi je sadržao potencijal skrivenih sadržaja, zazor prema vidljivom svetu banalnih prizora.
Iza okulara grafičarske pronicljivosti, Zoran Grmaš se vešto krio ali je nešto kasnije, ubedljivo iskoračivao u svet slikarske avanture, imajući pred sobom (za njega kao grafičara) jednu čistu situaciju – belo platno, boje i četke. Sve ostalo je poneo sa svojih grafičkih listova u tom periodu analogije otkrivanja i repeticije likovnog utiska kojeg je svesno želeo da postigne. Sivi tonovi i sfumato, prekrivaju sva platna Zorana Grmaša iz tog perioda 2000-tih, oživljavajući grafičke matrice kao njegova materijalna uporišta, slike pre svih slika, reljefe pre svih reljefa. Materijalnost je u funkciji utiska, paučinastog fluida vizibilnih transformacija, uz jasno postavljenu kompoziciju horizontala i vertikala, tamo negde iza, u zadnjem planu autorovog zamišljanja i introspektivnog posmatranja.
Sa manje elemenata i alata nego kada je to slučaj u stvaranju jedne grafike, Zoran Grmaš je uspevao da preobrazi jednostavno postavljenu kompoziciju u uzbudljivu umetničku pripovest univerzalnog jezika. U tome mu je svakako pomogao izabrani deo sveta simboloških i znakovnih punktova. Simboli i znakovi nisu jasno definisani u svom ontološkom smislu, njihovo postavljanje unutar slike predstavlja arhetipski komentar intimne igre sa neizgovorenim rečima čija početna slova još uvek egzistiraju na nivoima slikovnih pisama nestalih civilizacija. Ili, mogli bi navesti i druge fenomenološke pojave koje se mogu postaviti uz likovni asortiman Zorana Grmaša. To su slike nastale nešto kasnije, od 2008. godine pa dalje, kada se kolorna faza jasno izdvaja iz dotadašnje grafičarske, blurovane stvarnosti. Čisto definisana pozadina i, po njoj razigrana slova, simboli, znakovi i naslućeni riboliki oblici postaju poprište jednostavnih vrednosti slikarskog metafizičkog postupka. U mreži izdvojenih kompozicija mogu se videti, kao i ranije tek naznačene police zamućenog alata ili početna slova autorove slikarske ispovesti, u času označavanja slova, znaka ili poteza. Grmaš je počinjao i okončavao svoju slikarsku operaciju sasvim suprotnim načinom od grafičke. Slojevitost je eteričnija, prozirnija i jasnija.
Zapravo, ovim ciklusima slika, Zoran Grmaš je dokazao kako barijere među tehnikama o kojima smo u mladosti često slušali jesu besmislice koje brzo nestaju pod talentovanim rukama. Zahvatajući duboko iz svog izvora, Grmaš je crpeo netaknute kvalitete svoje slikarske nevinosti. Za njega je slika bila pročišćenje i reanimacija, lekoviti posao kojim je želeo da potvrdi pravo na umetnički izraz zasnovan na slobodi. Definicije slikarskih postupaka često su odisale nezahvalnim zaključcima ili spakovanim sudovima. Razgovarati sa Zoranom Grmašom o umetnosti bilo je nalik potrazi za ključnom tačkom razumevanja umetnosti, koju odabrani otkrivaju tek na kraju procesa stvaranja, u strogoj usamljenosti, pokraj točka prese, uz miris talka koji se stidljivo širi ateljeom.
Dr Danilo Vuksanović
