PANČEVO. Galerija savremene umetnosti Kulturnog centra Pančeva predstavlja od 6. do 28. marta 2025. slike, printove i objekate Danijela Babića (1967, Gornji Očauš, BiH). Završio je Školu za dizajn Bogdan Šuput u Novom Sadu. Diplomirao je na Višoj školi za likovne i primenjene umetnosti u Beogradu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek Slikarstvo.
Promišljajući o delima Danijela Babića, neminovno nam se nameće tema smrti - toliko da ista postaje sam život. Slično maksimi - šta je starije kokoška ili jaje, možemo da pitamo šta je starije smrt ili život. Možda sad nije toliko bitan odgovor na ova pitanja, koliko bi se pitanje moglo preformulisati: Koliko je života u smrti i koliko je smrti u životu?
Dve najizvesnije stvari u životu su starost i smrt. Obe su krajnje individualno protkane i gotovo da ne postoji mogućnost njihovog objektivnog objašnjenja, osim kroz fizičke promene (biološka smrt).
Interesantan prikaz razumevanja konačnosti dat je na delu "U međuvremenu u gradu", gde u monohromnoj plavoj celini vidimo ljude bez ikakvog identitetskog pečata. Taj pečat je poveren opštim simbolima pokreta tela, u ovom slučaju šake; ipak, i kao takvi, ovi ljudi su u međusobnoj komunikaciji, oni tvore dinamičan gradski, urban život koji, na koncu, biva obasjan zracima sunca oličenog u ljudskoj lobanji. Moguće da je ovakvom inscenacijom istaknuta sva nebitnost individualnosti pred onim što svakoga od nas čeka - konačnost.
Povremeno ciklično kretanje života i smrti, njihovo preplitanje, sudaranje, tangiranje prikazano je nizom matrjoški, gde je, uprkos izvornom izgledu i značenju ovih ruskih igračaka, ovde, na neki način, ponovljeno prethodno tumačenje. Imamo sve elemente bezidentitetske pojave, to su crnom prefarbane, inače živopisne, drvene lutke na kojima je u par poteza belom bojom intervenisano toliko da se vidi njihova konačnost.
Izvesno u/kidanje života (namerno prefarbane lutke crnom bojom čija je izvorna uloga bila sasvim suprotna smrti) zarad odavanja počasti smrti (iscrtani beli ljudski skeleti) prerasta u sudaranje dve dimenzije, jer i takva direktna reminiscencija na smrt (koja bi uvek bila ista - bar što se tiče fizičke konačnosti) prerasta u neku vrstu ludizma, ukoliko obratimo pažnju na poslednju, dakle najmanja matrjoška u prikazanom nizu biva sva od boje i drugačija od svoje smrtne konačnosti - dobija svoju prvobitnu funkciju.
Takođe, u ovako cikličnom kretanju života i smrti ne treba zaboraviti ulogu predmeta iz svakodnevne upotrebe koji, odbačeni, ponovnom upotrebom, dobijaju nov život, tj. ovakvom intervencijom umetnik samo ukazuje na relativnost kraja.
Slojevitost izložbe "Smrt vreba" može se posmatrati i s aspekta religije, svaka smrt se relativizuje, te se nakon nje dešavaju večni životi, uglavnom prema zaslugama koje smo dobili u zemaljskom obliku. Smrt bi u tom smislu bila samo polazna tačka za našu večnost, prema kome bi život bio njena priprema. S druge strane, ponavljanje motiva koštanog dela glave, inače duboko ukorenjenog kao simbol smrti, bar kada je u pitanju evropski rečnik simbola, aludira na izvesni antropocentrizam koga je ova izložba puna, toliko da tvori horror vacui - strah od praznog prostora ili, bolje rečeno, strah od prazne misli.
Ovakvom postavkom, iako prečišćene umetničke forme, pozivaju gledaoca da se duboko zamisli, ne pred svojom konačnošću, već pred onim šta će ostaviti iza nje. Neka počne život.
Slađana Dragičević Trošić,
istoričarka umetnosti
Danijel Babić je dobitnik nagrade "Izbor godine redakcije Art magazina" za uspešno predstavljanje u 2003. godini i za najbolju izložbu u 2011. godini . Danas je član redakcije Art magazina.
