PANČEVO. Galerija Milorada Bate Mihailovića Kulturnog centra Pančeva predstavlja od 19. februara do 13. marta 2026. instalaciju Dragane Dražović Ilić (1971, Raška). Doktorski umetnički projekat odbranila je na interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu, studijskom programu Višemedijske umetnosti, pod mentorstvom dr Ivana Pravdića i komentorstvom mr Čedomira Vasića, profesora emeritusa.
Polazeći od istraživanja fenomenologije prašine i razumevanja da ona implicira sve kategorije prostora i vremena, Dragana Dražović Ilić u svom intermedijalnom radu povezuje naizgled nesrodno, povlačeći paralele koje sjedinjuje pod naslovom – Granice dodira. U ekspoziciji tri složena rada, akcentovani su ljudska koža, kao omotač čovekovog organizma, zatim zemljina kora i, konačno, fasada kao zaštitna opna ljudskog staništa – u ovom slučaju, urbane kuće, koja zavređuje da bude spomen. Na primerima kompleksnih umetničkih radova, uspostavlja se kreativni diskurs o propusnosti prirodnih i arteficijalnih omotača, o njihovim ulogama, značenjima, menjanju u vremenu, njihovoj međuzavisnosti, ali i o sadašnjosti kao svojevrsnoj vremenskoj membrani na koju dinamično utiču kako tragovi prošlosti, tako i slutnje, snovi, pa i pojedini planovi za budućnost.
Koncept Granice dodira razmatra ovu sintagmu, kroz aspekte varljivosti opne, dodira i materije. Potcrtano trojstvo membrane, zasnovano na odnosima vidljivog i nevidljivog, usložnjeno je kategorijom duhovne membrane, specifično prisutne u svim primerima fizičkih graničnika. Temat prašine kao inspiracije i podsticaja sublimacije reminiscencije u umetničkom radu, nadograđen je razgranatom eksplikacijom u biti jedinstvenog diskursa o prostoru, memoriji, o memoriji prostora, o dodiru i njegovim granicama.
Instalacija koja za polazište i ishodište ima određeno geološko nasleđe, u umetničkoj transpoziciji zadržava mnogo toga od lokalnog sećanja istorijskog tla, ženskog vladarskog principa, ljubavi, te nosi ne samo revalorizaciju autohtonih izgleda čvrstih materija zemljinog omotača već i šum vekova.
S druge strane, rad koji se odnosi na bližu istoriju, donekle zaboravljenu, takođe ima nostalgični, kulturološki podtekst. Uzimajući za okosnicu predložak, koji je već pretrpeo autorsku, medijsku i nužnu transformaciju u vremenu, umetnica se nadovezuje, svojim fotografikama štampanim na tekstilu, na tragove prethodnika i savremenika, dovodeći u žižu koncepta rada efemernost kao usud čoveka i njegovih produkata.
Konačno dolazimo i do svoje kože i umetnički sublimiranog traga koji nesvesno ostavljamo za sobom, što autorka savremenim sredstvima, meditativno, osvešćuje. Koža tela otpušta izumrle ćelije epitela i ostavlja trag u sastavu materije – prašine. Međutim, telo je i kolevka bića i arhiv svega proživljenog, mesto susreta fizičkog i mentalnog, te se postavlja pitanje šta je i gde je, zapravo, granica dodira.
Sve tri celine radova objedinjuju principi slojevitosti, taloženja i duhovnosti, bez obzira na različite konotacije. Energija univerzuma konstantno cirkuliše, a otkrivanjem onoga što je nevidljivo u prostoru, autorka nudi posmatraču slike koje ukazuju na prisutnost nevidljive egzistencije. I više od toga, pruža im boravak u toj slici, te apsolutni doživljaj novog prostora koji sadrži realne informacije. Tragovi prošlosti bude reminiscencije i promišljanja o načinima na koji prostor može da memoriše i budi sećanja. Granice dodira uznose pojam topofilije, kao smisla poznatog, branjenog, prostora, prostora kome se teži, ličnog, telesnog, istorijskog, geografskog.
Uz to, očit je paralelizam materijala ljudske kože, zida, zemljine kore, odnosno stena, njihovih karakteristika i ponašanja u vremenu. Svaki od njih implicira ostavljanje tragova, prevazilaženje i nadovezivanje, odnosno kontinuirano i temeljno građenje identiteta, što je i inače imperativ savremenih umetnika. Dragana Dražović Ilić upravo svoj osnovni medij izražavanja višemedijski transcendira, uvek polazeći od materijalnih i duhovnih premisa tekstila. Zahtevni put nagrađuje je umetničkom pričom o efemernosti, o runjenju i menjanju svega, tokom vremena, o telesnom, taktilnom, o sinergiji čula u doživljaju sveta, o odnosu tela u prostoru i univerzumu. Iznad svega, o odgovornosti i tragovima koje ostavljamo.
Predmetni svet, pa i umetnička dela, postaju odrazi i svedočanstva ljudske egzistencije i njenih mena, odnosno prolaznosti. Umetničko delo, i samo podložno promenama u vremenu, postaje kustos života, štaviše identifikuje se kao sam princip života, u kojem lepota, naizgled prolazna, već procesom stvaranja, uvek ima mogućnost obnavljanja. Paradoksalno je da nam produkti recentne umetnosti, nastali od efemernih materijala, ne uvek dostupnih i poroznih uzoraka, upravo suptilno, ali temeljito govore o nemerljivom značaju umetnosti, nastaloj s porivom ostavljanja večnog traga, kao čuvaru lepote, te vitalnijoj i od samog života.
Ljubica Jelisavac Katić
