PANČEVO. Galerija savremene umetnosti Kulturnog centra Pančeva predstavlja od 22. marta do 1. aprila 2022. slike Katarine Petrović (1995, Zaječar). Master studije završila je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Miroslava Lazovića. Osnovne studije završila je na istom fakultetu.
Moja misija je prikazati čoveka modernog doba kao muzu. U njima je nepresušni izvor inspiracije i često nedovoljno iskorišćen. Njihovi životi su često skučeni i prosti tako da se mnogi ljudi ne osećaju kao muze. Otuda je jedinstveno i osnažujuće pružiti im ovaj trenutak da iako žive jedan sasvim normalan život u svojim problemima, još uvek mogu da stanu kao muze, večito na platnu. Ne pretvarajući se i ne pokušavajući udovoljiti nekome, već jedinstveno.
Često se postavlja kao izazov kako uhvatiti ili jednostavno prikazati neke dragocene i autentične karakteristike svakog čoveka kojeg slikam. Kako ću pokrenuti romantičan ili epski, krhki ili slomljen, snažan ili odvažan lik ili pokret.
U ovom veku su nikle mnoge društvene pojave koje su prerasle u bolest savremenog čoveka, svi smo pali pod uticaj nametnutnog stila života gde jurimo u potrazi za lažnim vrednostima. U toj trci sa čovečanstvom ljudi su izgubili međusobni kontakt, a takođe i svest o sebi. Tragedija je to što mnogi, umesto da vide dvojstvo, vide samo materijalni deo sveta. Ljudi su se otuđili ne samo od svojih prijatelja već i od sebe. Postali su imuni i neprobojni za bol, patnju i nevolje koje su zadesile ljude tik pored njih. Zatrovani ljutnjom i besom sopstvenih problema.
Što se tiče umetničkog jezika kojim se izražavam, trudim se da on bude slobodan pred površinom platna, neopterećen bilo kakvim konvencijama, jednostavnim likovnim jezikom, pričam o svom zamišljenom svetu, o dalekim mestima koje nejasno naslućujem. Moj izraz je takav jer je moj cilj da posmatrač u tom pomalo magičnom realizmu uoči moj bunt i jačinu vere da je malo ljudskosti i nesebičnosti potrebno za bolje danas i sutra. Potezi četkice ne idu do kraja, boje imaju rupe, koliko su prisutni likovi, toliko se i naziru i slute.
Figurativnost lebdi u značajnom polju negde između „napuštenog realizma” i „nedosegnute konceptualnosti”.
Kolorit koji koristim je osvetljen i pomešan sa česticama zlatnih i smeđih tonova. Ali najzastupljenija boja je zapravo plava, nekako se spontano pojavila, ali simbolika plave boje je jako povezana s emocijama, kaže se da je plava boja, boja misli. Plava je najdublja boja, u nju pogled tone i to je najmanje materijalna boja, što donekle mojim slikarstvom i želim da prikažem, materijalna zadovoljstva stavljam po strani i tragam za iskonskim emocijama i kominikacijom između ljudi.
U svom slikarskom opusu imam potrebu da dozovem u sliku glas davno prošlih vekova, želja da se i u sadašnjosti skupi snaga i iskorači. Mislim da bi i mi mogli to, kao i mnogi stvaraoci pre nas, suštinski čuvari sećanja. To nam kazuje koliko smo trošni i tragični zbog svog iluzionog verovanja da smo stvoreni od neprolaznosti. Taj apsurdni trenutak sučeljavanja s onim što jesmo i onim što možemo biti.
Cilj mi je da kroz svoje radove pokušam da prikažem trenutke suočavanja sa sopstvenim bivstvovanjem, trenutak u kome se borimo sa svoje dve strane. U svakom trenutku mogu da se čuju dva glasa koja se spore, u svakom izrazu naprsline i spremnosti da se odmah pređe u drugi, suprotan izraz. U svakom pokretu uočava se sigurnost i nesigurnost istovremeno. Postoji dvosmislenost i višesmislenost svake pojave.
Katarina Petrović
