KRAGUJEVAC. Galerija Mostovi Balkana predstavlja od 9. do 31. oktobra 2025. slike Žarka Vučkovića (1963, Knin). Diplomirao je i završio postdiplomske studije na Fakultetu primenjenih umetnosti na katedri za slikarstvo u Beogradu. Dobitnik je više nagrada i priznanja za slikarstvo i crtež. Izloženo je 15 slika iz ciklusa "Rebus".
Postupci da se na prividima "nepodnošljivih olakosti" formiraju slike i opusi proistekli su iz snažnog poriva za ostvarenjem dela sasvim određenog vida i emanacija u odnosu na spoljni svet i one koji ih posmatraju. Konkretno, pri transkribovanjima pojava, predmeta i pojmova u sliku, Žarko Vučković, savršeno sigurnom rukom, dakle hotimično, tvori infatilna prikazanja i šarmantne "naherenosti" nečeg što bi se, eventualno, moglo podvesti pod modalitete reinterpretiranog ili prizvanog Neoenformela.
Difuzori i izmaglice akvarela, gvaševa, prljavo bele tempere, grafizama i izfingiranih apcisa i kordinata izvučenih olovkama, smeštaju Vučkovićeve kompozicije u predele bez gravitacije, vremena i strogih gabarita po dijagonalama BxA. Preciznije tumačeći, to što bi trebalo da jeste gabarit, prenosi se u kategoriju ukupnosti (podrazumevajući signature, potpise autora i sve što u istom fonu vidimo), tako da koegzistenciju boje, spletova, belina i perforacija iskustveno čitamo kao čvrsto vezanu kompoziciju.
U istom redosledu, nagovestili bismo i problem percepcije ravni u Vučkovićevim slikama... Naime, posredstvom iluzije da čitav kompozicioni mobilijar (boja, grafitom iscrtani končići, fleke, gradacije i zgrafiti) zaronjen pluta u nekom fluidu, na prvi pogled stvara nedoumicu o hijerarhijama planova, šta je ispred i iza, odnosno, gde su centri drame koja se tu i pred nama, očito odvija!
Dakle, zarad ostvarivanja namere krajnje, Žarko Vučković, računajući na izvesne „nesavršenosti” oka i percepcije, činioce, elemente i ukupne događaje (materiju) komprimuje i centrira u ravni slike, tako da je doživljavamo kao konvencionalnu kompoziciju.
Na kraju, po osnovi izloženih dokazivosti, priozilazi da je, zapravo, surovo - racionalna suština apstrakcije (!) hotimično suspendovana, naizgled infatilnim obrazom i žovijalnim vibracijama onog što mislimo da smo frontalno videli.
Lazar Simonović
