BEOGRAD. Muzej primenjene umetnosti predstavlja od 4. do 27. septembra 2025. izložbu Arpada Pulaia (1986, Vrbas). Diplomirao je na Odseku dizajn tekstila Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Dobitnik je značajnih priznanja i nagrada. Dela se nalaze u zbirkama Ateljea 61 u Novom Sadu, Galerije savremene u Nišu i Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.
U svom umetničkom radu, Pulai koristi prirodne tekstilne materijale, istražujući njihova svojstva unutar autentično tretiranih i duboko proživljenih ličnih, socioloških i ekoloških tema.
Na izložbi "Topografija bola" poosetioci su u prilici da se susretnu sa "mekim" skulpturama Arpada Pulaija, po kojim je umetnik poznat i jedinstven. Njihova izrada od vune i sa primenom različitih tehnika (mokro filcanje, filcanje iglom, pletenje, kukičanje, vez i sito-štampa), zahteva dugotrajan i iscrpljujući mentalan i fizički rad. Taj složeni proces ima za cilj stvaranje figura - alter ega umetnika koji transponuje svoja iskustva, strahovanja i svoj telesni bol, uzrokovan zdravstvenim razlozima.
Nastale u periodu od 2020. do danas, Arpadove vunene skulpture "grade" prostorne instalacije - Loliku, Vuneno Ja, Trilogiju Ega, U vučijoj zamci, Bye, Bye, Crveni vrt i Crvenu baštu, a dvodimenzionalna filcana površina je podloga za iznenađujući video-rad Digitaktilno.
Sa delom Arpada Pulaija lako je poistovetiti se. U njemu prepoznajemo jezik bajki, koji smo naučili kao deca, i začuđeni smo sa koliko snage i autentičnosti njime govori umetnik pričajući o sebi, zapravo o nama - ljudima ovog vremena.
"Umetnik uspeva da medijum tekstila uzdigne do savremene platforme za dijalog između tradicije i inovacije. Njegovi radovi inkorporiraju istorijsko-kulturološke reference tekstilnog zanatstva, ali i savremene ekološke i biomimetičke pristupe, koji ukazuju na odgovornost i etiku umetničke prakse danas.
U tom kontekstu, Pulaijevo delo postaje ne samo vizuelni objekat, nego i prostor aktivnog promišljanja, istraživanja i preispitivanja granica umetnosti i materijala. Arpad Pulai stvara radove koji ne nameću narativ, već ga samo nagoveštavaju. Hibridne forme njegovih skulptura ne objašnjavaju svet do kraja - one ga prizivaju, sugerišu, otvaraju. U tome leži njihova tiha, ali snažna moć: podsećaju nas na to da priroda nije nešto što možemo potpuno kontrolisati ili razumeti, već nešto sa čim možemo, i moramo, živeti u ravnoteži."
Ljubomir Milanović,
iz kataloga izložbe
