BEOGRAD. Dom kulture Studentski grad predstavlja od 22. juna do 4. jula 2026. video i fotografije Branka Đukića (1966, Zrenjanin). Završio je Akademiju umetnosti u Novom Sadu, a magistrirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.
Datumi i godišnjice nas neumitno suočavaju sa protokom vremena, čineći nas svesnijim sopstvenog postojanja, smrtnosti i onih nepromenjivih, ontoloških karakteristika života. Svest o tome da će se život završiti, a da smo mi u tom procesu nemoćni, kao i spoznaja o bazičnoj usamljenosti u sopstvenom biću, oduvek su činili temeljnu poetiku mog umetničkog rada.
Pre deset godina, povodom dve decenije od nagrade za crtež, vratio sam se na isto mesto – u Galeriju Doma kulture „Studentski grad” u Beogradu – sa konceptualnom izložbom koja je mapirala unutrašnje i spoljašnje promene sopstvenog tela kroz multimedijalni dijalog zvuka, slike, video-projekcija i klasičnog crteža. Danas, čitavu deceniju kasnije, ponovo stupam pred istu publiku i u isti prostor, noseći sa sobom radove koji su nastajali tokom ovog dugog međuvremena. Centralna tema ostaje ista, neumoljiva i fascinantna: prolaznost.
U novim video radovima i fotografijama izvodim identične pokrete, u istom prostoru kao i pre deset godina. Telo je starije, ali se ključno pitanje koje me je vodilo – da li ću i sa šezdeset godina moći da skočim istom silinom kao nekada – razrešilo trijumfom vitalizma. Ispostavilo se da mogu. Svaki od šezdeset planiranih skokova, izvedenih u slavu šezdeset godina života, praćen je egzaktnim, hladnim zapisom medicinskog holtera postavljenog na moje telo. Ovaj segment, naslovljen „Zajebati smrt” po čuvenom isečku iz dela Čarlsa Bukovskog, predstavlja direktan prkos propadanju. Fotografije me prikazuju isključivo u vazduhu, otelotvorujući moju iskonsku, dečačku želju za letenjem – za privremenim oslobađanjem od okova zemlje kao i kontrastom između neumitnog starenja i prkosa koji nosi skok – taj pokušaj da se, makar na trenutak, pobedi gravitacija i sama smrt.
Ova izložba je ujedno i intimni muzej ličnih arhetipova. Izlažem predmete koji su formativno uticali na moje stvaralaštvo: stripove i crteže koje sam kao dete prekopirao indigo papirom iz starih magazina. Moj rukopis, ispisan ćiriličkim slovima, ostao je nepromenjen od 1976. godine; prepisujući danas tekstove iz svoje sačuvane sveske iz tog perioda, svedočim o kontinuitetu identiteta koji odbija da se povinuje vremenu.
Konačno, performativni i konceptualni krug zatvara se na samom otvaranju. Pojaviću se u istom belom džemperu koji je obeležio otvaranja izložbi 1996. i 2016. godine. Oko mene će biti deo iste publike. Neki od njih više nisu među nama, neki su odrasli, neki ostarili, neki promenili svoje rodne identitete. Svojim prisustvom u istom prostoru nakon toliko godina, oni prestaju da budu samo posmatrači. Oni postaju aktivni učesnici, živi eksponati i svedoci ove zajedničke, pulsirajuće hronike trajanja.
Branko Đukić
