BEOGRAD. Galerija RTS predstavlja od 16. juna do 16. avgusta 2026. retrospektivnu izložbu Save Stojkova (1925 – 2014, Sombor), slikara koji predstavlja jednu od najoriginalnijih pojava vojvođanskog i jugoslovenskog slikarstva druge polovine dvadesetog veka. Iako je njegovo delo često dovođeno u vezu sa naivom i stvaralaštvom Hlebinske škole, on je tokom dugog umetničkog sazrevanja izgradio izraz koji prevazilazi okvire bilo kojeg pravca ili strogo definisanog stilskog obrasca. Njegov opus nastao je iz duboke unutrašnje potrebe da se od zaborava sačuva svet detinjstva, ravnice i ravničara, ali i da se kroz platno iskaže jedna tiha, gotovo meditativna filozofija življenja.
Rođen i formiran u autentičnom ambijentu bačke ravnice, Stojkov je čitavog veka ostao neraskidivo vezan za njene predele, ljude i neuhvatljivu atmosferu. Iako je živeo u gospodskom, srednjoevropskom Somboru, okružen baroknim i neorenesansnim fasadama, crkvama i otmenim gradskim trgovima, njegov pogled se neprestano vraćao periferiji sa koje je potekao: salašima, njivama, barama, zemljanim putevima, stogovima sena i tihim seoskim dvorištima.
U tim prizorima pronalazio je više od puke inspiracije – oni su bili njegov sopstveni duhovni zavičaj. Umetnost Save Stojkova stoga predstavlja poetsku viziju sveta koji je polako nestajao, ali je u njegovim slikama opstajao kao prostor nepomućenog sklada, dobrote i unutrašnjeg mira.
Do takvog umetničkog zenita Stojkov nije stigao ni lako, ni brzo. Iako često nazivan samoukim, on je u suštini bio stvaralac koji se uporno i sistematično samoizgrađivao. Godinama je prolazio kroz različite razvojne faze – od ranog realizma, preko lirskog izraza građenog špahtlom, do konačnog pronalaska sopstvenog "poetskog realizma" sredinom sedamdesetih godina prošlog stoleća. Zanat je usavršavao u ateljeima poznatih slikara, ali i predanom studijom dela starih majstora. Posebno su ga privlačili holandski pejzažisti i predstavnici Barbizonske škole, od kojih je preuzeo istančan osećaj za atmosferu, dubinu prostora i onu plemenitu, zlatastu tonsku harmoniju koja će postati jedno od prepoznatljivih obeležja njegovih slika.
Ipak, uprkos očiglednim uzorima, Stojkov nikada nije postao epigon. Njegovo slikarstvo poseduje izrazitu autentičnost, zasnovanu na preciznom crtežu, slojevitom nanosu boje i minucioznoj obradi detalja, dok istovremeno odiše mekoćom i lirskom osećajnošću. Pred prirodom on ne stoji kao osvajač niti kao strasni interpretator, već kao smerni posmatrač koji sa gotovo monaškom pažnjom beleži njena neprestana čuda. Njegovi pejzaži deluju poput tihe muzike u kojoj nema dramatičnih sukoba, nasilja ni socijalnih napetosti; sve je podređeno težnji ka potpunoj ravnoteži između čoveka i sveta koji ga okružuje.
Upravo zbog toga, likovna kritika je često isticala da Stojkov "portretiše prirodu". Ravnica na njegovim platnima nije samo dekor ili pasivna pozadina; ona je živo biće, prostor duhovnog iskustva i unutrašnjeg smirenja. Njegovi horizonti su široki i duboki, svetlost je prigušena i topla, a celokupna atmosfera prožeta setom i blagom nostalgijom. U tim predelima oseća se čežnja za izgubljenim jedinstvom čoveka i prirode, za poretkom u kojem još uvek postoje mera i sklad.
Jednako značajno mesto u njegovom plodnom opusu zauzimaju i portreti. Stojkov je sa posebnom pažnjom slikao paore, salašare, nadničare i obične ljude bačkog podneblja. Na njihovim licima beležio je tragove prohujalog vremena, bora i tegobnog rada, ali nikada nije posezao za grubim naturalizmom. Njegovi likovi zrače iskonskom humanošću i dostojanstvom; u njima nema ironije, već preovladava duboko čovekoljublje i težnja da se u svakom pojedincu pronađe ono što je plemenito i trajno.
Iako je njegovo stvaralaštvo često svrstavano u okvire naive, Stojkov je zapravo iznedrio poseban oblik poetskog realizma, pozicioniran na samoj razmeđi između naivnog slikarstva i savremenih figurativnih tokova. Njegova dela poseduju iskrenost i neposrednost naive, ali i visoku tehničku kulturu, razvijenu pikturalnu strukturu i svest o kompleksnim likovnim problemima. Zato su mnogi kritičari ukazivali da je svojim radom proširio granice razumevanja naivne umetnosti, dokazavši da ona može biti slojevita.
Tokom života, Stojkov je stekao izuzetnu popularnost kod publike i kolekcionara širom sveta. Njegova platna privlačila su podjednako obične ljubitelje lepote i najuglednije intelektualce, naučnike i javne ličnosti. Razlog te privlačnosti ležao je koliko u zanatskoj virtuoznosti ili dekorativnim vrednostima, toliko i u specifičnoj emocionalnoj energiji koju su nosila. U vremenu obeleženom ubrzanjem, otuđenošću i agresivnošću modernog doba, ove slike delovale su gotovo melemno – kao spokojni prostori u kojima još uvek opstaju ljudska toplina i mir.
Kao čovek, Sava Stojkov je ostao dosledan onoj istoj blagosti koja izbija iz svakog njegovog poteza četkicom. Bio je tih, srdačan i nenametljiv, ali istovremeno izuzetno pronicljiv, uporan i nepokolebljiv u svom pozivu. Posle početnih osporavanja i dugog čekanja na priznanje u sopstvenoj sredini, postao je jedna od najvoljenijih umetničkih ličnosti Vojvodine i svojevrsni simbol ravnice koju je opevao bojama. Njegov opus, koji broji više od dvadeset hiljada radova, danas stoji kao grandiozna slikarska hronika bačkog prostora i njegovog neprolaznog duha.
Sava Stojkov je, u suštini, bio umetnik harmonije. Njegovo delo govori tiho, ali upravo zbog te tišine ono poseduje trajnu snagu koja nas podseća da umetnost ne mora da viče da bi bila duboka i velika. U vremenu poljuljanih vrednosti, njegove slike ostaju prostor unutrašnjeg utočišta i poetsko svedočanstvo o čoveku koji je čitavog života nepokolebljivo verovao u lepotu i blagost ravnice, prirode i ljudi.
