BEOGRAD. Galerija ULUS predstavlja od 16. oktobra do 1. novembra 2025. slike Jadranke Protić (1948, Pula) pod nazivom "The wishing table". Poznata kao vrsna grafičarka i autorka kompleksnih crteža, opredeljena ka radu u papirnom materijalu, Jadranka Protić se predstavlja slikama. Rađene u simbiozi slojeva papira i platna, one dosad najviše zadiru u medij čistog slikarstva. Predstavljaju, takođe, etidu o jednoj temi.
Profilisan ciklus o STOLOVIMA, "Wishing tables", kao da se nameće u trenutku kada je komunikacija retkost, kada razumevanja na lokalnom, i globalnom nivou, sve manje ima. A sve više, nema. Tema stolova javila se prilikom odabira radova tokom dugogodišnjeg stvaralaštva, sasvim različitih konceptualnih, stilskih i tehničkih karakteristika. Nametnula se kao lajt-motiv, nešto čemu se umetnica vraćala, što je bilo zabeleženo u dubini bića. STO kao mesto okupljanja, osnov stabilnosti, simbol doma i topline; središte porodičnih slavlja, razgovora, savetovanja, obedovanja; ali i krojenja, peglanja i izrade domaćih zadataka; mesto za goste i posetioce, prijatelje i neprijatelje; mesto jednakosti i počasti, prema protokolu i hijerarhiji sedenja; sto za gozbe, bankete, pijanke, sto na kome se pleše; sto za posao, korporativne sastanke, katedra za predavanja; radni sto, pisaći sto, slikarski sto u ateljeu; stolovi – štafelaji; pregovarački i kancelarijski sto; školska klupa, bolnički sto; u svakoj funkciji, sto predstavlja mesto, na kome se sve dogadja. Ili po rečima autora "odlučuje se o miru, ratu, sudbinama, vode se pregovori, sklapaju se ugovori, raskidaju se veze i brakovi, ruše se svetovi, grade se novi… u polarizaciji pred donošenje velikih odluka, o svetskim problemima ili pak sitnim nesuglasicama svakodnevnog zivota. Tu se opraštamo od dragih, volimo ih, mrzimo ih… prazni stolovi, puni stolovi, pesma i igra, tuga i suze…” Dodajmo, da u našoj tradiciji, pri prodaji kuće, jedini predmet koji se nije prodavao ili pomerao, bio je sto. Premeštao bi se samo za svadbe i skupove, a služio je čak i kao odar sa koga su pokojnici upućivani u večnu kuću.
Slikarstvo Jadranke Protić, presek radova okupljenih oko jedne teme, slikarstvo je jednostavnosti, minimalizma, cerebralnog, uz ekspresivan potez koji misao i emociju "prospe" na platno, ponekad u trenu. Ničeg suvišnog tu nema, energija bojenog prostora treperi, motiv u prvom planu (stola) je na ivici bespredmetnog. U ponekim slikama, materija same boje, njena "prljavost" i naznaka "drippinga" govore o neo/enformelovskoj inspiraciji i dalekoj vezi sa slikarima američkog apstraktnog ekspesionizma (Cy Twombly). Postupci poput apliciranja slova, brojeva, delova teksta, natpisa, slike–kolaži (ili stolnjaci-mozaici), a specijalno GRID slikarstvo – korišćenje mrežastih ili rešetkastih struktura na slici – spadaju u široku lepezu praksi postmodernizma. Tu spada i nekoliko slika stolova-konstrukata sa točkićima, sa sitnim predmetima poput makete aviona, sa dahom dečje ili art-brut umetnosti (bliskih tvorevinama Jean Tinguely-a).
Drugi lajt-motiv ove izložbe, ako je prvi STO, mogao bi biti HLEB, takodje jedan od osnovnih simbola doma. U hebrejskoj tradiciji, sto sa hlebom, označava molitvu za zemnu milost; kod nas, zalog je kuće, porodice. Stara su verovanja da se hleb ne drži okrenut naopako, da se seče na odredjen način (i nikad uveče!). Nudjenje hleba i soli najstarija je dobrodošlica – bilo da su hlebovi dnevni, ili specijalno mešeni slavski, obredni, božićni – pogače. O religijskom značaju hleba sa simbolikom Hristovog tela i krvi, moglo bi se beskrajno govoriti. Na slikama iz "The Wishing Table" ciklusa, hlebovi su više od predmeta, gotovo da postaju bića, stojeći uspravno ili levitirajući iznad površine stola. Oni su i najveći junaci ciklusa, jer sem usamljenih vaza, bez cveća i tek ponekad, nekog predmeta, Jadrankini stolovi su prazni. Opusteli, i bez razgovora. Dok se u nekim zemljama (Kina) pravougaoni oblik stola vezuje za zemlju, okrugli simbolizuje nebo. Od Okruglog stola arturijanske epohe i velike viteške romanse o potrazi za Svetim Gralom, pa sve do današnjih dana, kružni oblik stola zadržan je i rado korišten u pregovorima, medijaciji i diplomatiji. Postavlja li izložba Jadranke Protić o "željenim" stolovima neka fundamentalna pitanja svetu današnjice? Da li glas umetnika, kao večitog "senzora" društvenih procesa, opisuje samo stanje i dubinu traume, ili nam daje nadu i direkcije?
Ana Popović Bodroža
