NOVI SAD. Mali likovni salon predstavlja od 13. do 24. oktobra 2025. slike Biljane Vuković (1949, Beograd), slikarke i grafičarke. Dobitnica velikog broja nagrada iz oblasti grafike. Pedesetak izloženih crteža-akvarela nastali su u okolini manastira Studenica (2023 - 2025). Radila je na Grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu i bila redovni profesor za predmete Grafika i Crtanje.
Svaki dan u pet popodne. Ili oko dvanaest, ili pre podne. Svako doba dana dobro je za dugu šetnju ustalasanim studeničkim pejzažom. U životu Biljane Vuković te šetnje su ljubav, uživanje, sloboda, potreba nasušna poput disanja. Već pet decenija ona hoda istim krajem, pozdravlja iste i upoznaje nove ljude, susreće srne, stada ovaca, posmatra ptice, neobične insekte… Uglavnom ide sama. Osim kada joj se pridruže kolege umetnici, neko od meštana ili Gara komšijski, u Biljaninom dvorištu odomaćeni pas. Ona poznaje svaku okuku, uspon, imanje, mesta za odmor, hrastova stabla… Sa sobom nosi planinarski štap, ranac i u njemu blok, olovku i šatorsko krilo za priručni atelje. Sedeći na njemu može
satima da se ćuti, gleda u daljinu, posmatra kretanje lišća, oblaka, da se sve to žedno beleži mislima, kamerom telefona ili olovkom na papiru. Jedno je sigurno, to je atelje za inspirisanje. Rad i razgovori o utiscima dolaze kasnije.
Sat, dva ili nekoliko dana nakon samoobnavljajućih hodanja i ćutanja s Garom ili s prijateljima, u atelju sa nameštajem i zidovima, Biljana nastavlja rad na ispisivanju svoje kontemplativne kartografije. Na osnovu crteža donetih s puta, nastaju grafike: Savine livade, Livada brabonjaka, livada u "ulici" Vasilija Ostroškog, usamljeni hrast-zapis, vidikovac… Strpljivo, predano, godinama, ona ispisuje putanje koje je prehodala, posmatrala sa osunčanih proplanaka ili sa trema svoje planinarske kućice.
Gravitirajući godinama oko manastira Studenica, i šetnjama i mestom povremenog prebivališta, često u njega svraća, tu je kao kod kuće, ali samu arhitekturu manastira ne slika, jer mir koji tu pronalazi, najradije iskazuje pejzažima. Poput starih japanskih majstora akvarela, promatra svoj motiv mnogo duže nego što ga slika. Nakon što ga proživi i ophoda, na papiru ga „prepriča ukratko“, s lakoćom i iskrenošću dece koja slikaju ono što znaju, a ne ono što vide. Pokret koji kroz hodanje osnažuje telo, na hartiji prvo postaje svedeni crtež koji zaigrano vodi oko, a zatim prelazi u široki potez četkom umirujućih tonova, koji nastavlja da se kreće preko brdovitog terena opisujući površine livada i njiva.
Ako se pogleda pažljivo i uporede pojedine slike, postaje jasno da su stabla, ograde i proplanci tačno mapirani, da nisu deo mašte, da predstavljaju doživljaje stvarnih mesta. Biljana često ponavlja iste motive, savesno, poput jutarnjih vežbi. Ponavlja ih strpljivo poput molitvi u slavu čovekovog jedinstva s prirodom, u slavu radosti stvaranja, ritmova Univerzuma: disanja, učenja i podučavanja, slušanja i govorenja, kretanja i mirovanja. Ispisuje ih u bojama prvog proleća, zrelog leta ili pozne jeseni, ali uvek u najradosnijim nijansama zelene boje. Radi u velikim tiražima, i kada slika i kada svakodnevno prolazi istim stazama, kao i kada oko sebe okuplja nove prijatelje pozivajući ih da uživo ili barem putem slika prođu kroz poznati pejzaž.
Za Biljanu-planinarku, kao i za Biljanu-slikarku, distance su imaginarne: idemo samo još malo, eno do ovog drveta, do sledeće okuke, do one doline… Na delu potvrđuje izreku da svako veliko putovanje započinje jednim korakom. Ono što se u pet popodne, ili u dvanaest ili pre podne, činilo daleko, čak na susednom brdu, već za nekoliko Biljaninih koraka može postati mesto odmora, postavljanja šatorskog krila-ateljea, rađanja nove inspiracije, menjanja percepcije. Korak po korak, sliku po sliku, i Biljana-umetnica vodi nas putem jedne beskrajne izložbe ili dnevničkom mapom svojih šetnji oko Studenice.
Maja Erdeljanin
