NOVI SAD. Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti, ogranak u Novom Sadu, predstavlja od 4. do 30. juna 2026. slike Dušice Pejić. Završila je osnovne i master studije slikarstva na akademiji umetnosti u Novom Sadu, a specijalizaciju na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.
Prvi zakon termodinamike je zakon konflikta: oslobađanje energije zahteva dve suprotstavljene sile, koje se u sukobu ili tenziji uzajamno poništavaju. i kao što dve suprotstavljene termičke struje utiču na nastanak kiše, snega, vetra, tako suprotstavljene struje ljudske psihe proizvode potencijal za stvaralački pokret: sukobljene ideje rađaju želje, ideje, koncepte, novu energiju.
Uporedivši prirodu svesti sa ljudskim okom, švajcarski psihoanalitičar K. G. jung ukazuje da, kao što možemo sagledati samo ograničen broj stvari u svom vidnom polju, u svesti možemo održati samo ograničen broj pojmova. Selekcija svesti je ono što nam daje pravac, dok se sve ostalo odbacuje kao nebitno. Nasuprot tome, nesvesno je skup svega onoga što je za nas nesagledivo. Lično nesvesno je proizvod interakcije između kolektivnog nesvesnog i razvoja pojedinca tokom života, dok kolektivno nesvesno, spiritus mundi, stvara ogromnu količinu podsvesne tenzije u pojedincu i u kolektivu, što stvara cikluse opresivnih ponašanja kako bismo se zaštitili od ideja koje ne možemo tolerisati.
Ova internalizovana kosmologija, izražena kroz apstraktni gest i pokret, koji je kod Pejićeve utemeljen na utorefleksiji i tradiciji lirske i analitičke apstrakcije s jedne, i spontano-nesvesnog s druge strane, predstavlja kinetičko-likovni odraz jungijanskog konflikta. Njen novi ciklus radova, Konflikt, iznalazi rečnik ličnog nesvesnog u dodiru sa egom, izražavajući dinamizam i energiju kreativne psihe.
Konflikt, sastavni deo ljudske psihe, predstavlja stvaralački i neizbežni deo ljudskog života. Sagledavanje višestrukih, suprotstavljenih i kontradiktornih pojmova istine ili stvarnosti, suočavanje sa dvosmislenošću bez potrebe za reakcijom, stvara nova polivalentna rešenja, poznatija kao simbol. Svaki simbol proizilazi iz psihe kao san ili slika: novi pojam koji nastaje iz dve oprečnosti i predstavlja nastanak novih rešenja, oslobađanje nove energije, stvaranje novog mitopoetskog narativa koji ujedno nadilazi sukob i stvara aktivni balans među krajnostima.
Prateći i dalje junga, koji je smatrao da su „boje maternji jezik podsvesti”, da „izražavaju glavne psihičke funkcije čoveka”, možemo sagledati svedenu paletu Pejićeve kao borbu između ja i Senke, gde arhetip Senke deluje kao narativna sila koja ulazi u skrivene, mračnije aspekte ličnosti sakrivene od svesti. Senka služi kao simbolično skladište potisnutih želja, strahova ili osobina koje smatramo neprihvatljivim. crna boja ovde može predstavljati i alhemijski nigredo, inkubiranu svetlost koja proizilazi iz tame, hubris ili psihološko stanje patnje koja vodi u spoznaju o iluzornosti sveta.
Nasuprot jakom crnom gestu postavljena je humanizovana svetlost - kvarc i nektar, koža, vosak – predstavljajući psihu u svom otporu, mekoći i eflorescenciji. Enantiodromia - po Heraklitu, konflikt suprotnosti gde svaka stvar tokom vremena postaje svoja suprotnost - ukazuje da ono što vidimo kao suprotnosti često predstavlja polarne krajnosti jedne celine ili spektra.
Kod Pejićeve ovaj konflikt nije izmiren na platnu, ne poseduje staloženost i harmoniju alhemijskog labuda, gde se crni i beli labud dodiruju kao u ogledalu oslikavajući mirnu sliku duše, „harmoniju tišine”. Naprotiv, njene forme su još u ratu sa samima sobom, razdirući, ali i pronalazeći se uzajamno. Upravo ovaj paradoks, da dve suprotnosti mogu biti istinite u isto vreme, sugeriše potrebu Pejićeve da sedi sa konfliktom - da ostane prisutna tokom svih tenzija krajnosti - i da kroz taj proces pronađe liniju između polariteta, putanju između ekstrema na kojoj nalazi svoj obnovljeni izraz. Paradoks, tvrdi jung, uvek je bolji svedok istine od jednostranosti.
Aleksandra Lazar
