NOVI SAD. Američki kutak predstavlja od 8. do 22. maja 2026. izložbu Teodore Nikolić (1998). Osnovne i master akademske studije završila je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na odseku Primenjeno slikarstvo, pod mentorstvom prof. Miroslava Lazovića. Studentkinja je druge godine doktorskih akademskih studija na Fakultetu primenjenih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu, u okviru studijskog programa Primenjena umetnost i dizajn. Izložba obuhvata 40 slika i jednu prostornu instalaciju od klirita.
U postavci pod nazivom „Planeta“, autorka nastavlja da razvija i produbljuje teme svog prethodnog stvaralaštva. U likovnom aspektu, ponavlja se prisustvo geometrijske apstrakcije u vidu širokih bojenih polja slikarske arhitektonike. Tematski okvir, koncept „sigurnog mesta“, sada biva konkretno inspirisan literarnim predloškom.
Pozivajući se na citat iz „Malog princa“ u kojem glavni junak pomerа stolicu na svojoj planeti kao bi u istom danu video 43 zalaska sunca, Teodora Nikolić, postavkom svojih slika aludira na ovaj odmak. Dela su izložena u dva paralelna horizontalna niza simulirajući friz. Na ovaj način, sugeriše se protok vremena, tj. prostorna intervencija glavnog junaka knjige zahvaljujući kojoj on uspeva da sagleda sva 43 zalaska. Posledica takvog prostornog rasporeda slika je mogućnost posmatrača da bude, na sebi svojstven način, Mali princ. Ponavljanje radnje glavnog junaka dela dodatno se replicira u ponavljanju geometrijskih motiva u slikama.
Ipak, zalazak sunca kao motiv ovde je obrađen posredno. Autorka ne prikazuje direktno pejzaž, već se kroz odabir jakog kolorita evocira osećaj zalaska. Geometrijska apstrakcija služi kao snažno sredstvo za postizanje ovog cilja. Činjenica da je prikaz pejzaža izostavljen uvodi komponentu univerzalnog, dozvoljavajući posmatraču da u slike učita lični doživljaj. Geometrizacija aludira na prostor, ili, u slučaju radova Teodore Nikolić, nesistematizaciju istog. Iako naš mozak prepoznaje određene sklopove geometrija kao prostorne odrednice, nije moguće, kao ni u slučaju prethodne serije radova, precizno odrediti o kakvom je prostoru reč. Upravo ovaj aspekt dodaje na važnosti ličnog doživljaja i utiska.
Posmatrač može sam da domašta prostor mimo slike, ponašajući se kao na svojoj maloj planeti. Takođe, pomerajući se od slike do slike, što je sugerisano frizovima, svaki posetilac je glavni junak na svojoj planeti, proživljavajući 43 zalaska i evocirajući lični doživljaj ovog fenomena.
Poslednji deo postavke čini prostorna instalacija od klirita. Intenzitet boje njenih gradivnih elemenata, kao i prozračnost materijala, utiču na doživljaj prostora posmatrača. Kroz komplementarni kontrast plave i narandžaste aludira na dominantne boje zalaska sunca, menjajući percepciju prostora i praveći iskorak iz irealnog prostora slike u realan prostor posmatrača.
Jovan Đorđević
