NIŠ. Galerija savremene likovne umetnosti Niš predstavlja u Salonu 77 ambijentalnu postavku Lene Jovanović (1986, Zaječar) od 25. avgusta do 6. septembra 2026. Diplomu osnovnih i master akademskih studija vajarstva stekla je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Na istom fakultetu trenutno je na doktorskim umetničkim studijima.
Umetnike današnjice snalaze poredbena iskušenja. Preobilje informacija zauzimaju apsurdi, dok su ekonomske i klimatske tegobe prožete geopolitičkim tenzijama nezaustavivo naglih medijskih vesti. Stvaralačke posledice nose začuđujuća promišljanja i htenja, posebno istančana ka ličnom iskustvu određenog i posebnog mesta. Kroz ubrzanja treće decenije veka poentiran čin stvaranja umetničke strukture sabira izazove opažanja. Svest i intuicija za oblikovne postupke prenose svojstva zanata i veštine oblikovanja, naglašavajući predmetna prisustva egzistencijalnih prostiranju u datom nam vremenu. Trodimenzionalni prostori otud se nameću ne kao poređenje, već za pojedine umetnike nadovezivanje u slobodi i brižljivom ispitivanju mogućeg i opšteg izražajnog sveta.
Hod koji Lena Jovanović usvaja izražajni je raspon animizma posredne predmetnosti i stvorenih prenesenih tragova. Skulptorski domašaji njenih ispitivanja su pokazani u ranijim skultorskim delima i u vidu prostornih opita, te je njena izložba naslovljena "Prostiranja" potvrdila doživljajne oblikovno imaginacijske procese. Objektni senoviti nagoveštaji odali su dinamiku promišljanja otvorenu ka dubinama usvojene prošlosti. Sem spontanosti nema mehaničkih uvoda u tvoren arhetipski svet linearnosti ili asociranih konstrukta gde su skulptorska polja i planovi ishod intermedijalnih procesa. Opšte uzev, stvarane uvedene geometrizacije kao što su krugovi i trouglovi, isto tako nađeni raznoliki predmeti odaju višedimenzionalno poniranje. Ispitivanje je deo rukopisnog stapanja skulptorskih svedočenja: "Prostiranja" su bila aktivacija horizontalnih pružanja zategnutih žica i ugrebanih niti koji su pratili dužinu zida galerije dovodeći do začudnosti i arhe principa poput skulpture vertikalnog visokog zemljanog stuba. Lokacija nije zaobišla ključnu dimenziju nerazrešenosti civilizacijskog postojanja: satni mehanizmi inverznog pravca kazaljki bili su alegorijski zahvat sekvencirane svesti unutar predstave zarobljenog vremena.
Naglašeno je stapanje iskustava temporalnosti intuitivnim stvaralačkim prepoznavanjem. Zakonitosti mentalnog i oblikovnog procesa tako su i deo odmakle prošlosti, pri čemu je stvaranje prostora skulpture i konstrukta vlastito definisanje vremena, a za istraživačku umetnost potvrda vitalnih sondiranja. Poimanje prostora nije tek deo egzistencijalnih opita nad iskustvom koji je kritički donela moderna nauka i koji su izazvale prevratne umetničke odvažnosti.
Ambijent Bali Begove džamije i to pet vekova od njenog podizanja unutar tvrđave u Nišu pokazuje se u posrednom iznenađenju za umetničku poziciju neskrivenog dodira s prirodom. Ideja naslojenog vremena i to posle kalendarske polovine milenijuma od podizanja arhitektonskog sakralnog mesta uvodi u nekoliko fizičkih stanja. Opažajno mirovanje unutar enterijera sa izazovima predmeta i svetlosti čini da ambijent za svest posmatrača saznajno transformiše zamišljaje skulpture i arheološkog okrilja. Novonastala ravan odredljiva je nedostižnim strujanjima kosmološke vrste. Konvergencija zvezda, ucrtanih preklapanih trouglova na različitim pozicijama, unutar materijala i veličina stvara situaciju što nadmašuje post-muzeološko promišljanje između materijalnih i duševnih okrilja. Stvaranje sazvežđa u oblikovnom razmeštaju po teorijskim tumačenjima dospeva u zanos posvećenja. Odmeren izazov vraća pročišćenost nekadašnjeg hrama kanonskih verskih službi ka prolaženju vremena, kalendarima brojanja i iskustvu hijerarhija postajući obnovljeno imaginacijsko utočište. Dvojnosti nameću stalni relacionizam: skulpturska dela se pružaju ka shvatanjima šta jeste izazov savremene umetnosti ili kako uvesti vremenski arhaičnu meta-umetnost. Razbuđuje se praforma kao nacrt skulptorskih objekata fizičke transpozicije nedokučivosti. Ambijent uvedenih materijala gipsanih tabli ka uglovima džamije, uz metalna okrilja i staklo vitraža otvara dihotomiju okružujućeg kamena arheološke lokacije.
Produktivni arhaizmi su obnavljani ne samo u rudimentarnosti modernizma: kroz zasićenu sferu materijalne kulture zauzimali su umetnost prostora od strane umetnika Arte povera kao prethodnica neophodnosti emocionalnog unošenja materijalne kulture. Tada nagovešteno predvorje otvorilo je aktivna distopijska iščezavajuća rasipanja, pokazuje se i za obrade muzeoloških metoda što marketinški pojednostavljuju i neutrališu kulturno i versko pamćenje. U eksterijerima nekadašnje turske mahale i parka tvrđave teren posvećivanja otvara senzualni unos oblikovnih preobražaja sveta gde se i naslov celine konvergencija ili suodnošenje zvezda pokazuje kao ektoplazma postojanja. Svest različitih stvaralaca ka spoljašnosti izloženih dela i mesta savremene umetnosti razrađivana je pokatkad i mikromaterijom. Od praznine prostora oblikovne forme oko klesanog ili konstruisanog objekta, elasticiteta isto tako praha materije ili pigmenta, do raspona predmetnih šupljina, i odraza poput senki, otvarajući trodimenzionalno pružanje skulpture ili objekta ka poimanju zagonetnosti vidljive predstave.
Visina zidova i gornji otvori za širenje svetlosti otvaraju domen granice i pojmovne nemerljivosti, gde uvedeni objekti pronose centriranje shematskog stapanja dva trougla. Zvezdolikost sledi najdrevnije predstave isijavanja udaljenosti svetlosnih nepoznanica, otvarajući odrednice od prakulture do dečjih crtanja. Istovremeno nudeći dopunu zidovima kao platforme slika upisanih zvezda te stvarajući neizbežnu telesnost ili spomen na prisustvo pale zvezde ili zarobljene energije iz daljine.
Kosmološki naboj je najstarija intuitivna tradicija likovnih primera što sažima kretanje kroz prostorna iskušenja. Od nasleđa iluminiranih rukopisa, asocijacija i zidnih slika, sprovodili su je i umetnici modernih oslobađanja. Bliskost simbolističke ka futurističkoj vrsti predstave emisije svetlosti dat je u linearizmima izmičuće svetlosti, a posredno i preko etnografskih i geoloških zagonetki vajarskih dela Brankušija ili Arpa sve do nalaza na topografijama prirode u primerima Land Art-a. Koncepcija otvorenog strujanja, reflektovanja i impulsa svetlosti zauzima i fundamentalne krajnosne fenomene materije u vasioni. Kod astrofizičara Džamala N. Islama, struktura racionalne predstave prostora, vremena i pretpostavljene zvezdane svetlosti obuhvata naslućivanje prebivanja, memorije i refleksa, dopunjući poimanja moderne fizike i analitičke filozofije.
Izvori izložbene postavke otud su kroz stakla i predmete ambijenta deo oblikovne temporalizacije zvezdastih rasipanja. U skladu sa zamislima umetnice određuju se po samom ćudljivom prodoru fotona.
Isto tako sutonskom smanjivanju i noćnom odsustvu te ukidanju svetla na izložbenom mestu. Razigrana i ubitačna stvarnost podređena neumitnoj Njutnovoj gravitaciji podleže logički samerljivim česticama trenutaka svačijih tegoba postojanja. Izolovani ambijent dnevnog unosa svetla na pod i na zidove bivše Bali Begove džamije je spomen nevidljivih isijavanja sazvežđa. Programska težnja postavke konvergencije određuje i morfološki i ritmički ispovedni trenutak stvaraoca.
Vezan za topografiju Niša i zvezdani svod sve udaljenijeg detinjstva, osmatranjima iz izgubljene porodične kuće: "Taj očuvani segment dečije zagledanosti u daleke zvezde i prizivanje raspojasane mašte i svesti o neslućenim čudesima koje život može da donese, poslužio je kao inicijalna iskra za konstruisanje ovakvog projekta, i približavanje zvezda u neposredno iskustvo prostora i vremena."
Konvergencija ili uzajamno približavanje je isto tako i psihosocijalni pojam stvaralačkog zahvata. U skulptorskim domašajima prirode zemlje, oblika, gipsa, silikata stakla i obrade njihovih relacija. Primeri savremene skulpture prenosili su taj zavisni unos materije velikih specifičnih težina. Od svedene senzualnosti u riskantne ravnoteže mermera Luciana Fabrea, nastavljala se suprotnost monolitska težina skulptura od granita Ulricha Rückriema ili pak, za raspon post-konceptuelne skulpture i ambijenata od početka ovog veka kroz tretiranje geoloških elemenata i terenskih nalaza.
Savremena dimenzija egzistencijalnog preispitivanja, pruža se kroz izvode istorije kulture u zamišljanim putovanjima u prošlost same nepoznate materijalnosti i nedokučivosti stelarnog nasleđa.
U izražajnoj snazi i autentičnosti, skulptorska ambijentalna celina je nov prostor prevrednovanja vizuelnog nasleđa.
Položaj u telesnom smislu, ili lokacija u prostornom pružanju, te pra - slike datosti "in situ" suvisla su pribežišta nasuprot meteža današnjice. Konvergencija zvezda je izložben predmetni proces neophodne regeneracije. Izveden i dočaran za iskustvo gledanja i zemaljsko isijavanje pamćenja.
Nikola Šuica
