NIŠ. U Paviljonu u Tvrđavi, od 17. septembra do 11. oktobra 2026, predstavljena je izložba skulptura "Rađanje / Građenje" Milice Rakočević i Miodraga Samardžića. Izložbu čine dela dvoje umetnika nastala u poslednjih šest godina. Milica Rakočević (1996, Kraljevo) je osnovne i master studije završila na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Zdravka Joksinovića. Trenutno je na doktorskim studijama na istom fakultetu. Miodrag Samardžić (1988, Šabac) je osnovne i master studije završio na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu.
Milica Rakočević i Miodrag Samardžić su umetnički i bračni par. Njihovi životni putevi su se spojili ali njihovi umetnički opusi razvijaju se paralelnim, međusobno različitim, individualnim putevima. Razlike su evidentne i na semantičkom i na iskustvenom nivou, odnosno u tematsko-motivskom i formalnom pogledu. Pažnja Milice Rakočević usmerena je na pitanja ženskog principa, definisana temom rađanja. Telesnost je zadržana na fragmentu, odnosno selektovana na simbol koji je suština ženskosti, a koji umetnica skulptorski oblikuje sa mnogo varijeteta.
U tim transformacijama formalnih rešenja prepoznajemo kontekstualnu nameru za simboličnom predstavom čitave skale emotivnih stanja žena od radosti i sreće do bola i traumatičnih iskustava tokom rađanja novog života. Koristeći i kombinujući različite materijale – tradicionalne i nekonvencionalne, umetnica svoj vajarski izraz temelji na kontrastima. Tamne površine korten čelika koje deluju čvrsto i teško ili srebrkaste aluminijumske forme koje odaju utisak hladnoće i čistote, umetnica konfrontira sa intenzivno crvenim centralnim elementima ( od stakla, plastke ili tkanine) čime ne samo da postvaruje razliku između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta tela, već i sa puno artističke kreativnosti i imaginacije vizualizuje istustva telesnosti. Skulpture Milice Rakočević su kultivisane i sofisticirane likovne leksike, izuzetno prezizne tehničke realizacije.
Miodrag Samardžić se oslanja na resurse sećanja na sopstveno detinjstvo i neka prošla vremena. Predmete koji participiraju u realnom svetu kao upotrebni, a koji su bili njegova sredstva za igru, poput četki i gedžeta, umetnik skulpturalno oblikuje na uverljiv i maštovit način, uvodeći ih tako u umetnički prostor. Korak dalje u vajarskom opusu Samardžića predstavlja prelazak od skulptura takozvanog galerijskog formata koje su fragmenti intimne priče, ka skulpturama monumentalnih dimenzija ambijentalnog karaktera, koje su događaj u prostoru.
Njegov veliki „Cepelin“ sa dužinom od 5 metara je zapravo skulpturalni objekat konstruktivnističkog tipa sa čvrstim unutrašnjim skeletom od metala koji drži taj duguljasti oblik i providnom folijom koja ga poput membrane formira i oblikuje čineći unutrašnjost transparentnom. Složena konstrukcija lebdi iznad površine poda, izgleda moćno ali je istovremeno krhka i ranjiva možda u njoj možemo prepoznati suptilnu metaforu o savremenom čoveku rastrzanog izmenju htenja i mogućnosti, potrebe za letom i stalne opasnosti od pada.
