KRAGUJEVAC. U okviru Oktobarskih svečanosti Grada Kragujevca od 17. oktobra do 3. novembra 2026. godine u Gradskoj galeriji "Mostovi Balkana" biće predstavljena izložba slika, crteža i instalacija Jadranke Protić (1948, Pula, Hrvatska).
U nekima od naših čestih i dubokih razgovora na liniji Beč-Beograd, dobila sam, napokon, odgovor na pitanje, zašto Kragujevac? Zašto izložba u Kragujevcu za umetnicu ima tako posebnu emotivnu težinu? Da, kao u transu, danima iseca i lepi oblike ruža obmotanih, sputanih tkaninom, ruža koje pokušavaju da se oslobode, kao što bi to činili ljudi. Njena motivacija u ovom slučaju sasvim je lična: uspomena na oca njenog oca, Marka - dedu koga nikad nije upoznala - počiva u ovom gradu. U njemu je jednog kasnooktobarskog dana 1941. godine, nedužan, u odmazdi, streljan. Sa grupom đaka, profesora, civila... Bilo je to u nekoj zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću, četa đaka u jednom danu*.... Lelek, za koji pričaju da se tih dana neprestano pronosio sa brda na brdo, nosio je i njegovo ime... (*"Krvava bajka", Desanka Maksimović, 1941)
Ruža: mirisna kraljica cveća, simbol lepote, osnova sveukupne beauty industrije. Sveti cvet Erosa, opisan u svetskoj književnosti i poeziji na hiljade puta... crvena za ljubav i strast, za ljubavnike širom sveta; bela za nevinost, žuta za odanost, crna za smrt... cvet koji se pripisuje Afroditi, ali i Izidi i Veneri; potom Bogorodici. Opisana je u hebrejskom Zoharu, ali i kod sufijskih mistika ("Ruža Bagdada"), u Iranu (Šazijev "Ružičnjak"), i učenju Rozenkrojcera ("Ružin krst"). Istovremeno je nacionalni cvet Velike Britanije ("Ratovi ruža"), amblem SAD i Kanade, simbol političkih pokreta i partija (Pariske komune, evropskih socijal/demokratija, antifašizma), i mnogo toga drugog.
Predstavljanje otvorene, rascvetale ruže sjajnih boja, tako, na nekoj slici, označavalo bi glorifikaciju estetike Lepog, poziv na uživanje, prepuštanje. Na prizorima koje stvara Jadranka Protić, nastalim iz tragova kolektivne traume balkanskih prostora, i iz njenih životnih iskustava potrage za staništem, identitetom, pripadanjem, međutim, sve je upravo opozitno. "Ruže (koje nisu njeno cveće), predstavljaju lutanja, bežanja, stradanja, ljubav koja je otišla". Jadrankine ruže su, tako, ne/ruže. Njihova neposredna inspiracija su bečki rozarijumi, ali ne leti, kada su raskošni, već onda kada dođe zima i cvetovi se umotavaju u "kukuljice", da skriveni tokom hladnih dana, čekaju proleće. Pod tim pokrovima, ruže (kao i ljudi) čekaju spuštenih glava, u mraku. Bez komunikacije, bez svesti o svetu oko njih, u nagoveštaju nekog mogućeg stradanja...
Kako sama kaže, "rat u mojoj zemlji i posledice ostavile su u meni duboke ožiljke". Kao posledica tih osećanja nastali su njeni prvi radovi, stotine grafika kolažiranih na slikanoj površini koje prikazuju milione duša u putu, u traženju boljih i sigurnijih mesta za život. Tada, 50,2 miliona ljudi u pokretu (što je i naziv jednog rada), sada stotine miliona širom sveta, koji se nadaju boljem životu. Ova tema umetnicu opseda, stalno joj se kroz godine vraća: slede prizori "zakukuljenih ruža" iz bečkih parkova, a zatim nove "ruže", sve više antropomorfizovane... ovog puta u belim pokrovima, poput duhova. Simbolišući možda grupacije "nevidljivih", nemoćnih da u ovom svetu imaju mesto, da u njemu postoje.
Beznačajnih, nekad nezabeleženih sudbina, u istoriji koja se ponavlja, od Šumarica do Bosne, od Kijeva do Gaze... "Sve se vrti u krug, spremni smo i skloni bezuslovnoj agresiji i ništavnosti... po svaku cenu, ignorišući svest i poruke prošlosti, zaboravljajući razornu snagu naše mašinerije".
Jadrankina ruža, "Ruža lutanja" (ne slučajno po Miroslavu Mandiću), snažan je glas protiv besmisla i okrutnosti, za bolje čovečanstvo. Oružje ove umetnice je dubina razumevanja, humanost i izvanredna lepota, estetska razuđenost i likovna prefinjenost njenih prizora. Samim alegoričnim prikazivanjem, skretanjem pažnje na napuštene, "nedodirljive", insistiranjem na pamćenju, ona nudi nadu. Nudi veru u onu iskru koja mora da postoji u svakom čoveku. Jedne pomalo zaboravljene kategorije... dobrote... Baš ta iskra može osvetliti, spasiti svet.
Ana Popović Bodroža
